НАШИ СМО – Повез

Кад нормалан човек прелиста дневну штампу, прочита наслове, или саслуша ТВ најаву за вести, просто пожели да стави повез на очи и да се насумично отисне одавде, па где стигне. Чини ми се да је скоро немогуће запети и застати на неком сличном месту. На месту где је свадба Северине и Кебиног сина Игора догађај деценије, а чин њиховог венчања у скупом хотелу тајна чији се детаљи на кафену кашичицу удељују заинтересованом читалаштву. На месту где скрнављење минимума достојанства траје по 24 сата, седам дана у недељи, захваљујући развратима учесника ријалити програма, где је тема јутарњих разговора ко је кога пљунуо у лице, коме је ко опсовао мајку, ставио прст тамо где је “забрањено”, запретио смрћу и томе слично. Од земље у којој је Балашевић био икона кантауторске музике, миротворац који песмом спаја покидано, човек који је и током ратних година певао у свим деловима растурене Југославије, постали смо место у којем тај исти Панонски морнар са стрепњом и уз полицијско обезбеђење одлази у Нови Пазар да одржи концерте. Знао сам ја до је то ствар ниских политичко-верских зачкољица, али, мало ми се смучило. Зар од једне зафрканције од мелодије, у којој Ђоле на себи својствен лалошки начин описује свог тетка, успут помињући жаргонску псовку, треба правити “случај” и разлог за забрану концерта и сусрета с публиком која га  с радошћу очекује? Не може то нормалан човек баш с лакоћом да свари. Охрабрује, ипак, препуна дворана новопазарског Културног центра, макар и уз јаке мере безбедности, а сигуран сам да чак и многи од оних који су се упирали против Балашевића и који су га оптуживали да у “Песми о тетку” псује и вређа бога, много боље знају неке друге његове песме попут “Јесен стиже, дуњо моја”, “Лепа протина кћи”, “Прича о Васи Ладачком”, “Одлази циркус”, “Не волим јануар”, “Неки нови клинци” или “Никад као Бане”. За сваки случај, и њима се, у свом маниру, културно извинио Балашевић признавши да “нема никаквих проблема са богом и да не мисли да је икога увредио, али да уколико је некоме то потребно, има његово бланко извињење”. Можда свега овога не би било да је на време “Анђео” скинуо “паучину с очију” када га је 1985. године на то упозоравао Балашевићев некадашњи компањон из “Сунцокрета” Бора Ђорђевић. Видео би барем “призоре потресне”, “несрећне и болесне” и надолазећи “чемер, смрт и јад”. Да је тада погледао “стадо”, можда данас не бисмо гледали то што гледамо и слушали оно што слушамо. Данас никакав проблем није узнемирити народ преко националних медија, упозоравајући на пуч и преврат или саветујући премијера да не путује у Кину, а да при том нико од оних који то треба да учине не запита – има ли ту елемената кривичне одговорности. Као што већ једном рекох, сви смо запали у ријалити казан из ког нема мердевина. Докле ће то трајати, нисам сигуран, само се тешим да ће једном, ипак, проћи. Уз страхоте које гледамо на границама, зашивена уста жицом невољника, који у избегличким колонама хрле ка Западу, гранатирања, рушење авиона и хеликоптера, крвничко иживљавање над пилотима, терористичке нападе и претње, готово да више нема места за лепе ствари о којима смо маштали. Све је ређе чути некога да се шали, да се смеје од срца, да се весели. Љуштуре од живота, тврђе од ораховине, претвориле су се у непремостиве кањоне, на којима је с једне стране пропаст, “чемер, смрт и јад”, а са друге “три палме на отоку среће”. Морам признати да сам се слатко насмејао пре неко јутро, на путу до млекаре, када чух разговор две средовечне жене. Прва пита другу да ли је видела у новинама да се Маја Гојковић, председница Скупштине, замонашила, а друга јој одговара да није Маја отишла међу монахиње, већ међу Иранце, и да је зато на себе оденула хиџаб. Мислим, мени је то било смешно, али да ли су такве ствари за смех, такође нисам сасвим сигуран. Ипак су то наши представници у свету. Где је тај повез, да мало одморим!?

Слободан Пајић