ДА ЛИ ПРЕДСЕДНИЦИ МЕСНИХ ЗАЈЕДНИЦА ТРЕБА ДА МЕРЕ СИРОМАШТВО СВОЈИХ СУГРАЂАНА? – Сиротиња на увид комшилуку

Да би неко добио новчану социјалну помоћ, потребно је и да од председника Савета месне заједнице у којој живи добије потврду да је захтев оправдан иако она није обавезујући документ за доношење коначне одлуке. Да ли тиме Центар за социјални рад нарушава право приватности грађана који траже новчану социјалну помоћ и да ли председници имају законска овлашћења да то чине?

Иако је више пута тражио да се председници месних заједница ослободе одговорности да дају препоруку Центру за социјални рад да ли неком њиховом мештанину треба или не треба дати новчану социјалну помоћ, Владан Даниловић, председник Савета МЗ Клупци, који је и одборник у лозничкој скупштини, остајао је без правог одговора.

– Не желим да се нађем у ситуацији да некоме потпишем, а некоме не потпишем потврду да се налази у тешкој материјалној ситуацији јер нисам надлежан да то проверавам. Шта би се десило да то учиним, могу да замислим колико бих проблема имао. Пребацују одговорност на нас, ни криве ни дужне. Предложио сам да се оформи комисија па ћемо заједно ићи на лице места и утврђивати оправданост добијања помоћи. То треба системски да се уреди и већу социјалну помоћ треба дати ономе коме је она неопходна – каже Даниловић за ЛН.

Он истиче да у Клупцима, једној од највећих месних заједница, тренутно има 120 корисника социјалне помоћи који укупно примају десет хиљада евра месечно. По његовом мишљењу, бар половина не заслужује помоћ, већина ради на црно јер их послодавци не пријављују па то користе да остваре право на овај вид помоћи.

– У Клупцима има доста ромских породица које на име помоћи месечно добијају више од двадесет хиљада динара, а у исто време чланови породице просе на улици. Полиција и социјални радници треба то да прате и да им укину помоћ пошто остварују приходе – истиче Даниловић.

Живан Гајић, председник Савета МЗ Центар, отворено се побунио против оваквог захтева Центра за социјални рад и одбија да даје своје мишљење и да потписује потврде које му његови суграђани доносе. Због таквог става доживео је, каже, претње од појединаца који су инсистирали да им се обрасци потврда добијених од Центра за социјални рад потпишу намећући му кривицу ако не добију помоћ.

– Рад председника Савета регулише Закон о локалној самоуправи и статут МЗ  и у њима нигде није наведено да председник, односно Савет, даје мишљење о материјалном статусу људи који траже социјалну помоћ. Одбио сам да потписујем потврде  уз образложење да то није мој посао, нити је обавеза законом регулисана. Одлазио сам више пута у Центар за социјални рад, они се позивају на то да мишљење није обавезујуће, што је апсурдно, дакле, ми дајемо мишљење који они могу, а и не морају да уваже. Постављају нас у позицију да одлучујемо о нечијим судбинама, што је несхва-тљиво – каже он.

Милојка Смиљанић, начелница градске управе, каже да председници савета МЗ нису овлашћени да дају мишљење о нечијој материјалној ситуацији са којом и не морају да буду упознати.

– Разговарала сам са надлежнима у Центру и рекла да то не траже од њих, и да не скидају са себе одговорност тврдњом „тако нам је рекао  председник МЗ“. Непотребно увлаче  људе који се у то не разумеју, нити имају надлежност, нити знају какву потврду треба да издају, просто, то је прича која нема смисла – каже она.

На другој страни Раденко Исаковић, руководилац Правне службе Центра за социјајни рад, каже да је стари Закон о социјалној заштити предвидео тражење мишљење Савета МЗ док је сада то регулисано правилницима.

– У Правилнику о обрасцима у поступку остваривања права на новчану социјалну помоћ, предвиђено је да налаз и мишљење Центра којим се утврђују чињенице о којима се не води службена евиденција, а којима се утврђује социоекономски статус породице, служи као доказно средство за остваривање права на новчану социјалну помоћ. Истим правилником је предвиђено да запослени на пословима социјалног рада налаз и мишљење сачињавају на основу теренске посете породици, изјаве странке, увиђајем на лицу места, сведока и других доказа. О томе да ли ће тражити мишљење председника МЗ или не, одлучује социјални радник, али га оно не обавезује – каже он.

Да ли тражењем мишљења од председника Савета Центар за социјални рад нарушава право приватности грађана који траже новчану социјалну помоћ и да ли председници имају законска овлашћења да то чине питали смо и Повереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића. У одговору који нам је доставила Служба Повереника истиче се да се са становишта Закона о заштити података о личности, подаци о некој особи не могу тражити без његове сагласности нити од некога ко нема овлашћења да то чини. Центрима за социјални рад, према Закону о социјалној заштити  и другим прописима, утврђена је обавеза да се приликом обраде предмета придржавају Закона о заштити података о личности, а посебно начела сврсисходности и сразмерности.

Логично се поставља питање: која је сврха тражења мишљења од некога ко и није овлашћен да такво мишљење даје и зашто се упорно инсистира на томе иако све чињенице указују да то није у складу са законом? Свако треба да ради свој посао и да преузме пуну одговорност за одлуке које доноси и, наравно, да при том води рачуна о елементарном достојанству људи којима је потребна помоћ.

В. Мићић