СУСРЕТ ПОСЛЕ 35 ГОДИНА – Другови из ЈНА поново заједно
Лозничанин Владимир Савић успео је да после 35 година окупи своје другове из Југословенске народне армије (ЈНА) и направи заједнички састанак у касарни “Стевица Јовановић” у Панчеву, где су заједно служили војни рок. Њих 11, из прве генерације војника која се заклела маршалу Титу после његове смрти, радо се одазвало Савићевом позиву, а у друштву су били и старешине и војници из бивших југословенских република.
– Пре пет година кренуо сам аутомобилом да обилазим старе другаре по целој Југославији и успео већину да пронађем. Стигао сам до Сплита, Љубљане, Марибора, неке сам лако проналазио а до других сам лутао, али сам их на крају нашао. Први план био је да се окупљамо сваких пет година, али пошто смо и сами зашли у озбиљне године, сада смо одлучили да то практикујемо сваких 12 месеци – прича Савић, кривац што се чета везиста ЈНА поново састала да евоцира успомене на војничке дане.
С радошћу се сећа друга Растка Чопа из Љубљане, који је познати иноватор. Давно се одселио у Клагенфурт у Аустрији, болује од Паркинсонове болести, али се препородио када га је Владимир пре пар година пронашао.
– Он је увек шетао по касарни и носио дигитрон. Знали смо да ће се бавити озбиљним пословима и, заиста, постао је инжењер, који има неколико патената иза себе. Стојанча Стојановић из Власотинца, који је дошао на скуп, био је врло недисциплинован војник, и због својих несташлука често добијао казне, а Жељко Аврамовић из Осијека, током ратних деведесетих био је на положају у исто време док сам ја био у Вуковару. Били смо класићи, служили исту војску а онда је рат учинио да се нађемо на супротним странама. Њега позвала његова, а мене моја држава – прича Владимир о периоду којег не жели ни да се сећа.
Радије прича о бројним анегдотама због којих војску памти као леп период живота, а једна од њих везана је за обуку непливача.
– Ма, пријавио сам се да будем инструктор пливања иако нисам врстан пливач. Онако ситном, припало ми је да учим пливању момка са Пала који је био висок скоро два метра. Мало је фалило да ниједан од нас не изађе жив из базена. Учинио сам то само да бих изашао из касарне јер се тад није могло често излазити “на слободу” – сећа се Савић.
Скуп у панчевачкој касарни до следеће године памтиће и Стерија Гогол из Крушева у Македонији и Миле Мајданац из Српца у Републици Српској, али и потпуковник у пензији Ново Тадић за којег Владимир каже да је био прави официр и прави друг својим војницима. Наш саговорник изражава наду да ће их следеће године бити и више а обећава да ће се он на време потрудити да их поново анимира и организује скуп.
С. Пајић
