ОБУЈ МОЈЕ ЦИПЕЛЕ – Дискриминацију је тешко искоренити

ОБУЈ МОЈЕ ЦИПЕЛЕ – Дискриминацију је тешко искоренити

Иако закони о спречавању дискриминације постоје, она се, ипак, не може искоренити. Код нас је дискриминација према особама са инвалидитетом ретко када директна, али се мало зна да је и непостојање одговарајућих возила, прилагођених ивичњака и рампи, такође облик дискриминације

У Србији су на снази два антидискриминацијска закона, први о спречавању дискриминације над особама са инвалидитетом и други о општем спречавању дискриминације. Постојање закона, међутим, не значи да дискриминације нема. Иванка Јовановић, извршна директорка Националне организације особа са инвалидитетом Србије (НООИС) каже да је то појава од које нису заштићене особе са инвалидитетом ни код нас, ни у другим земљама.

OBUJ MOJE CIPELE - Ivanka Jovanovic– Иако имамо законе, дискриминација се и даље дешава. То је појава коју је тешко искоренити, нарочито ју је немогуће укинути законом. Поготову је опасна због тога што има више појавних облика, огледа се у говору и понашању, али и у онемогућавању остваривања неких права. У мањој, или већој мери свих тих облика има и код нас, али је дискриминација углавном индиректна и немамо толико директних примера. Рецимо, иако постоји закон о запошљавању, особе са инвалидитетом и даље тешко налазе посао. Сложено је питање зашто је то тако. Често је то стога што особе са инвалидитетом немају одговарајући степен образовања и нису конкурентне на тржишту рада, а опет, немају га зато што у систему образовања постоје многобројне препреке и онда не можемо аутоматски кривити послодавце што их не запошљавају – каже Јовановићева.

У Београду су тренутно два студентска дома оспособљена за смештај и особа са инвалидитетом. Поред “4. априла” студенти са инвалидитетом одговарајуће услове имају и у дому “Мика Митровић”. Ужичанин Никола Ковачевић (25) студира бугарски језик и књижевност на Филолошком факултету, а станује у “Мики Митровићу”.

OBUJ MOJE CIPELE - Nikola Kovacevic– Што се смештаја тиче, савршен је и у дому немам проблема јер је потпуно прилагођен. Са друге стране, на факултету није сјајно јер, попут већине других, није у потпуности прилагођен особама са инвалидитетом. Ја некако успевам, али има и оних који не могу. Нова зграда има лифт и рампе и подношљиво је, а на самом факултету имају доста разумевања па и за недоласке – прича Никола који планира да заврши и мастер студије међународне политике на Факултету политичких наука, а бави се и стреличарством, али је препрека за учешће на такмичењима непоседовање такмичарског лука.

Борбу са свешћу шире популације води и Милада Лазић, председница Спортско-рекреативног удружења особа са инвалидитетом “Све је могуће”, која живи у Дому за одрасла инвалидна лица на Бежанијској коси. Удружење чији чланови могу бити сви, без обзира на то да ли имају или немају инвалидитет, тежи показати да не постоје разлике у могућностима људи, али да постоји потреба и обавеза да се створе једнаки услови за све.

OBUJ MOJE CIPELE - Milada Lazic– Наш основни циљ је подизање свести шире популације о постојању особа са инвалидитетом, њиховим потребама и могућностима. Такође, и укључивање особа са инвалидитетом не само у спорт, већ и у све друге токове друштвеног живота. Када се човек осећа самосталним и корисним за себе и друштво, тада достојанственије живи и свима је лепше, и њему и његовом окружењу- каже Милада.

Дискриминацију некада не примећујемо, или не схватамо шта је све дискриминација. Немогућност коришћења јавног превоза због тога што су возила неприлагођена, облик је дискриминације као што су то и неодговарајући ивичњаци, непостојање рампи, али и препреке у здравственој заштити. Председница НООИС-а каже да је за последњих петнаестак година друштво учинило много да се слика поправи, али недовољно да бисмо могли рећи да су проблеми решени.

– Жене са инвалидитетом, на пример, наилазе на велике препреке приликом одласка код гинеколога, одговарајућих хидрауличних столова у Србији нема много, а ни здравствено особље није обучено у довољној мери. Шта ће радити стоматолог када му дође дете са интелектуалним сметњама које не може да сарађује? Како ће лекар било које специјалности контактирати са особом оштећеног слуха? Нису, међутим, само лекари необучени, већ је тако и у свим другим областима. Стално наглашавамо да је потребно радити са стручњацима свих профила, новинарима, уредницима, судијама, службеницима… Сви су они стручни у својим областима, али им је за контакт са осетљивим групама потребна додатна обука. Неопходно је обучити их како да комуницирају са особама са инвалидитетом, у ком облику да пруже информације. Често се дешава да се, уместо особи са инвалидитетом, обраћају њеном пратиоцу – каже Јовановићева додајући да је све то дуготрајан процес и посао који нема краја.

Н. Т.

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )