НАШИ СМО – Платформа
Извршни савет Унеска ће 21. октобра разматрати захтев Косова за пријем у ту организацију који је у његово име 4. августа поднела Албанија. Да ли ће Приштина добити или не препоруку Извршног савета, који одлучује простом већином, скоро да више није није никаква неизвесност пошто су 32 од 58 чланица већ признале Косово. Уколико Приштина добије препоруку, њен захтев иде пред Генералну скупштину Унеска, која би требало да заседа од 3. до 18. новембра. Београд још увек гаји наду да цивилизовани свет, који је политички признао јужну српску покрајину за независну државу, не може затворити очи пред подацима да је
од завршетка сукоба 1999. у миру, 141 српски православни објекат потпуно уништен или знатно оштећен, и да је Унеско четири бисера светске баштине: манастир Дечане, Пећку патријаршију, Грачаницу и Цркву Богородице Љевишке ставио на Листу баштине у опасности! Тако се поставља логично и принципијелно питање – да ли се угрожено сме предати на чување оном који угрожава? Можемо ићи и корак даље постављајући питање да ли би у случају позитивног одговора и предајом светиња њиховим рушитељима, Унеско сам себе дисквалификовао као чувара целокупне културне вредности светске заједнице. Здрав разум намеће само један одговор, али у политици то је увек слаб аргумент, а још слабији су наше емоције и наше позивање на природно право на бригу о своме. Имам утисак да од целог Косова Срби данас виде само светиње. То “сужавање видика” траје још од Кумановског споразума, само нам је испод части да то отворено и кажемо? У то ме уверава и млака реакција јавности на садржај нацрта преговарачке платформе за Поглавље 35, који је припремљен у кабинету европског комесара за проширење Јоханеса Хана. Упућени тврде да тај документ произилази из тачке 14 Бриселског споразума која гласи да се “две стране обавезују да неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”. То подразумева да Београд пристане на чланство Косова у апсолутно свим регионалним и међународним организацијама. Столица у Уједињеним нацијама није декларативно наведена, али јесте чланство у Унеску, Савету Европе, УЕФА… Према београдским медијима, овај документ, између осталог, предвиђа и регулисање питања граница “што значи да бисмо ми морали и “географски” да се одрекнемо јужне покрајине, која чини 15 одсто државне територије, а према изјавама наших званичника који су у уторак у Бриселу и држали у рукама тај папир са дописаним амандманом, српска министарства би чак била у обавези да подносе квартални извештај косовским властима. Бизарно.
Практично, од Србије се тражи да се одрекне свих елемената државности на Косову и Метохији, а заузврат биће јој дозвољено да не призна независност Косова! Чисто да се не осећа баш као капитулант. Сасвим сигурно, у том документу, чији садржај није случајно доспео до медија, нешто је унапред предвиђено као уступак Србији за изговор о преговарачком успеху како би се “грозни папир”, како га је назвао премијер, касније могао лакше потписати. Да ли неко зна шта је наша платформа и докле смо спремни да идемо? То не знамо ни данас иако је премијер најавио могућност расписивања ванредних парламентарних избора због неприхватљивих услова Брисела. Не знамо ни каква је платформа оних који се издају за српске националисте. Неки од њих траже да грађани одлуче на референдуму, али ако сам добро разумела, питање се не би директно тицало Космета него ЕУ. Као да би нам одрицање од ЕУ вратило Косово. Постоји, бар смо тако чули, платформа о Косову председника Николића, али нико је није видео. Косово није добра тема за српске политичаре. Косово више није тема ни за друштво. То је љута рана на коју не иду љути лекови.
Како сада ствари стоје, у новембру ћемо знати да ли је Косово примљено у Унеско, а у децембру би требало да почну преговори о поглављу 35 који, кажу, могу трајати неколико година. Ако Косово буде примљено у Унеско, поглавље ће се само затворити. Ако не буде, биће то онај уступак који ће све што ће доћи чинити лакшим и за наше преговараче и за нас потомке косовских јунака. Да ли смо победили или изгубили у Косовском боју? Да ли смо потребни ЕУ као што мислимо да је она нама?
Неке одговоре, ако сте Србин, можете само у срцу наћи. Код других је то мало другачије.
Зорица Вишњић
