СПОРТ ПРИПАДА СВИМА – УКЛОНИМО ПРЕПРЕКЕ – Спорт је мој прозор у свет

Постепено је губио вид да би 2007. године готово у потпуности ослепео. Било му је тешко, али није то доживео трагично и није се повукао у себе и изопштио из друштва. Рекао је себи идем даље и наставио је мало другачији, али нормалан живот. Мићо Танацковић (49) радио је у новосадској фирми “Бачка пут” све до 2007. године када је пензионисан због губитка вида. Тада се вратио у Лозницу и одмах се учланио у удружење слепих и слабовидих особа, које му је, како каже друга кућа.

– Није било лако прихватити чињеницу да губим вид. Покушао сам све, обилазио бројне лекаре, али помоћи није било. Рекао сам себи да морам ићи даље и да губитак вида не прихватим као хендикеп већ да покушам да другачије организујем свој живот. Верујем да сам успео у томе. Живим нормално, дружим се са људима који немају проблема са видом и многи не верују да сам слеп. Волим спорт и чим сам дошао у удружење почео сам да играм голбал. Нисам имао раније прилике да се упознам са овим необичним и нимало лаким спортом, али брзо сам напредовао и верујем да се сада добро сналазим – прича Танацковић.

Према његовим речима голбал играју по три играча у сваком тиму. Игра се у простору од 16 метара, а голови су висине 1,2 метра. Два играча су на крилу, а један у центру. Користи се звучна лопта и шутира се руком.

– Сви смо једнаки – и потпуно слепи и слабовиди јер носимо тамне заштитне наочаре. Важна је добра оријентација јер на основу звука региструјемо где је лопта која се сме задржати само осам секунди. Ако се задржи дуже свира се пенал. Полувреме је десет минута, ако нека екипа у том периоду да десет голова меч  се прекида. Голбал екипа у Лозници такмичи се успешно већ десет година. За разлику од неких других екипа ми не тренирамо јер немамо где, али то се не осећа много на такмичењима. Углавном смо међу најбољима иако нам резултат никада није био приоритет – каже Мићо.

Истиче да је лозничка екипа учествовала на такмичењима у Србији, али и у БиХ. Размишљали су и о организацији такмичења у Лозници, али су, за сада, одустали од тога јер такво првенство много кошта, а они нису у могућности да прикупе потребан новац. Задовољни су сарадњом са локалном самоуправом која им уступа комби и возача за њивова путовања.

– Најважније од свега је дружење. Упознао сма кроз спорт много људи, стекао бројне пријатеље у Пожаревцу, Бањалуци, Сарајеву, Загребу, Ужицу и другим градовима у којима смо се такмичили. Не видим, али спорт је мој прозор у свет. Без њега не бих могао. Враћа нам самопоуздање, орасположи нас, једноставно помаже нам и чини нас равноправним члановима друштва. Не осећамо се одбаченим и много нам значи и за наше психофизичко здравље. Спортом ћу се бавити докле год будем могао – поручује Мићо Танацковић.

В. Ст.