НАШИ СМО – Живот на води
Камен темељац је постављен и бајка је почела да постаје стварност. Почела је градња “Београда на води”. Још није провирио ни ред цигала будућег приземља две куле, а Србија је кренула да купује станове који постоје само на макети.
Објавише медији да је продато више од 75 одсто понуђених станова и да је велики број купаца из Србије. Цена квадрата од 2.500 до 2.700 евра, па за најмањи стан од 60 квадрата треба дати неких пишљивих 150.000 евра. Значи, има се, може се. Стандард. Тако ће у будућим кулама када буду усељиве, односно саграђене, а сигурно хоће, неки људи почети “живот на води”, али неће бити први који тако проводе земаљске дане. Код нас већ има оних који одавно фурају такав “стил” и то не плаћајући за то десетине хиљада евра. То су они који узалуд траже посао, или раде за плате са којима не да не могу саставити први са првим него им је већ на пола месеца вода преко главе. То су они који су веровали да су пре 15 година, петог октобра, успели да изведу револуцију и направе први корак ка бољим данима и нормалном животу. Деценију касније, фамозни 5. октобар само је све блеђе сећање, а тадашњи губитници воде земљу и одлучују о нашем данас и сутра. Пре 15 година људи су мислили различито, више него данас мислило се својом главом. Пети октобар није сасвим успео јер је изостао 6. октобар.
Филозофска мисао – “Мислим, дакле постојим”, код нас као да све мање важи. Утисак је да сви мисле исто, односно да се сви слажу са оним што један мисли. Уколико се и има различито мишљење, оно се задржава за себе, дели једино са најближима, а јавно не износи јер зашто таласати па штрчати. Боље је да сви будемо “сложни”, да мислимо исто, не зато што тако мора, већ зато што је то “најбоље за све нас”. Ко мисли другачије него што би требало, Дон Кихот је, “луда глава”, неко ко не схвата, сумњив јер ровари или га, уколико је активан у политици, медији направе смешним.
Када је реч о актуелној опозицији, руку на срце, није потребно много труда да се учини таквом јер би овакву, вероватно, пожелела свака власт. Та иста власт као да је понекад мало “надувана”. Данас објави нешто, вест изазове недоумице и забуну, а онда три дана после првобитна информација није уопште тачна или је знатно коригована. Медији објаве да је у време трајања забране запошљавања у јавном сектору запослено нових 9.000 људи, а онда премијер каже да је у сваком министарству смањен број запослених, као и у комплетној јавној администрацији. Објави се да у здравству око 3.500 жена старијих од 60,6 година од 12. октобра иду у пензију, а онда се схвати да те стручњаке нема ко да замени па то ипак неће бити баш тако?! Ово није први случај да неко донесе неки пропис, а онда се испостави да није примењив, или да би био штетан ако се спроведе у дело. Да не буде досадно, ето “афере прислушкивања”, мало су нам “Фарма”, ‘”Велики брат” и “Парови” ето и политичког ријалитија у коме су сви у праву и то ће доказати онима другима. Званичници на све то повремено мудро закључе “да људи и даље тешко живе’”, али да ће бити боље. Можда хоће, али онај ко сумња није злонамеран него више пута изневерен човек који се наслушао гомиле празних обећања, од фамозних хиљаду евра до стотине хиљаде радних места…
Треба, ипак, знати да шупља обећања нису специјалитет овог доба. Недавно, листајући стару штампу нађох текст из осамдесетих година прошлог века о измештању станара са Градилишта. Велики текст, са наведеним фазама и побројаним бројевима објеката који ће бити исељени. Данас тамо све исто, само старије неке три деценије. Било би добро када данашња обећања не би имала такав исход, пре свега због нас, али и због оних који обећавају, мада међу њима има доста ликова који су минулих деценија свашта причали, променили ставове, имиџ, партије и мирно “певају нову песму”.
Нажалост, ако човек мало укључи мозак, види да је стари графит “Ко још није полудео у Србији, тај стварно није нормалан” све више актуелан јер је притисак на преостале, иоле нормалне људе, превелик, офанзива непрекидна па је питање када ће поклекнути. Ко неће да троши сиве ћелије, може да ужива у дешавањима из Лисовића и препусти се “животу на води”, а да не да ни евра. Ко хоће, рескира мигрену.
Т.М.С
