АЗИЛАНТИ ПУТ НАДЕ И ПАТЊЕ – Срби су добри, али хоћу на Запад

Док није избио рат Хамал Б. је сањао да ће после завршеног факултета радити као лекар, а сада само жели да да стигне до рођака у Немачкој и нађе  брата и сестру који су пре њега напустили родну Сирију

Сеоба народа траје, море људи пролази Балканом на путу ка жељеном циљу, “обећаној земљи”, Западној Европи. Неизвесно путовање довело је у Србију многе мигранте који су своје домове напустили пред страхотама ратних сукоба у којима ратују сви против свих. Између неизвесности останка и губитка свега, па и живота, и наде да ће хиљадама километара даље, на Западу бити боље, изабрали су ово друго. Километарско пешачење, труцкање у камионима, пловидбе у несигурним чамцима, пренатрпаним аутобусима и возовима, све се лакше подноси због наде да ће на крају пута имати миран сан и сигуран живот под неким туђим небом.

Док нису почели сукоби, Сирија је била лепа земља, место где је и Хамал Б. мирно живео и сањао да ће после завршеног факултета радити као лекар. Сан је прекинуо рат.  Талас “Арапског пролећа”, средином марта 2011. стигао је и у његову земљу и донео демонстрације у више сиријских градова против владе и председника Башара ел Асада. Захтеви демонстраната били су крај владавине Баас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и Асадов одлазак са власти. Протести  су прерасли у оружане сукобе, а 2012. сукоб побуњеника и Војске Сирије постао је грађански рат. Разарања и смрт стигли су у ову земљу и ваљало је отићи што даље. Сада овај младић сања друге снове, да стигне до рођака у Немачкој и нађе  брата и сестру који су пре њега напустили завичај. Хамал каже да је успео да уђе у комшијин камион за превоз грађевинског материјала, а када је стигао близу границе са још неколико невољника пешице је наставио даље. После преласка границе знао је да је сада човек-избеглица, путник који не зна када ће и како стићи на жељени циљ. Иза њега су километри пешачења, спавања по камповима, гурања за место у возу или аутобусу, живот какав никада није помишљао да ће живети. Прошао је преко Турске, Грчке и Македоније, пешице прешао границу са Србијом и сада је ту. На варљивом јесењем сунцу седи на тротоару крај аутобуске станице у Лозници. Жели да нађе превоз до Београда, а онда ће видети где ће, ка Хрватској или на север. Грешком је стигао на запад Србије, испред њега су Дрина, БиХ, па би желео одмах у ЕУ, преко Хрватске или  Мађарске. Када је кренуо на путовање дуж северне и западне границе Србије није било жица, војске, забрана. Док је стигао, проблем је постао све већи.

– Од уласка у Србију све је добро. Лепо смо примљени, помажу нам људи и ово је лепа земља. Као и моји сународници ни ја не желим да останем овде. Желим даље, у Немачку где имам рођака. Надам се да ћу наћи неки посао и започети нови, миран живот. Сирија је у мом срцу, али тамо нема мира. Тешко је објаснити странцима шта се тамо дешава, у сукобу су снаге режима са побуњеничким групама и борцима Исламске државе, све је то ужасно разарање у коме највише пати обичан народ. Нико не воли да остави свој родни крај, пријатеље, места где је одрастао, прекине школовање, али када дође рат избора нема много. Мени је лакше јер немам жену, децу, много је тежи овај пут онима који су кренули са породицама и малом децом, њима је ово паклено путовање – прича мирно, док боље намешта ранац на леђима, а у његовим тамним црним очима лежи велика туга.

Уверен је да ће стићи до циља, неће га зауставити границе, жури да стигне пре обилнијих јесењих киша и зиме уверен да ће све бити много боље тамо негде, где не падају бомбе, али где ће бити странац. Није срећан што је све даље од  Сирије, али ко пита њега и остале обичне људе како им је, други су решили да му раскомадају земљу. Мада је кроз Србију прошло на десетине хиљада миграната, многи овде не знају тачно шта се дешава у Сирији ни каква је то земља била. Исто као што обичан свет није, и још увек не зна шта се  тачно десило у Југославији, ко је кога напао, ко су били “добри, а ко лоши момци”. Ових дана могле су се на више места прочитати информације о Сирији и о томе каква је била. Тако портал алтермаинстреаминфо доноси “12 чињеница о Сирији”. Како се, поред осталог, наводи, Сирија, која је имала скоро 23 милиона становника, одувек је била отворена према друштву и западној култури као ниједна друга арапска земља. Једина је арапска земља са секуларним уставом. Исламски закон је противуставан, а пре 2011. била је једина земља у региону без ратова и унутрашњих сукоба. Жене у Сирији немају обавезу да се покривају ни велом, ни бурком, нити чадором и у здравству и образовању имају једнака права као и мушкарци. Сирија је једина медитеранска земља која је још увек власник својих нафтних компанија јер их влада те земље није хтела приватизовати и има нафтне резерве од 2.500 милиона барела, чија је експлоатација резервисана за предузећа у државном власништву. Једина је арапска земља која ништа не дугује Међународном монетарном фонду, данас је поприште разарања и трагичних судбина.

Због тога су Хамал и његови сународници похрлили ка старом континенту. Већини су крајњи циљ Немачка и скандинавске земље, а Србија је само пролазна станица на којој су лепо дочекани, али где настоје да остану што краће. Земља кроз коју је од почетка године већ прошло око 180 хиљада миграната и у коју непрекидно стижу нови невољници због мигрантске кризе којој се не назире крај.

Т.М.С