НАШИ СМО – Отац
У дану када је Влада Србије вагала како да узврати ударац Хрватској, а да остане невина, политичког оца најмоћнијег човека у земљи мучиле су друге бриге – како да сиђе са насловних страна таблоида, а да остане на ногама. То је круцијално питање за сваког политичара који се нађе у таквој ситуацији, али ниједан није нашао одговор. Мрцварење траје све до политичке смрти проказаног, осим ако неко не одлучи другачије. Значи ли то да је Томислав Николић већ бивши председник државе, само му то још нико није рекао? Мени личи на то. Упадљива тишина којом је ограђен, ако изузмемо реаговање саветнице Пак, подгрева сумњу да ово са њим неће изаћи на добро. Или ћæе се сам повући, или ће га се политичка деца одрећи. Када кажем деца, мислим и на Вучића и на СНС, заправо само цитирам Николића. Постоји и трећа могућност, да подели имовину са децом као што је то урадио напуштајући својевремено свог политичког оца и крене даље са верним присталицама. Иако делује могућæе, не делује баш паметно. Са огромним теретом афера на леђима и озлојеђеним оцем-кумом за петама, неæће далеко стићæи. Мене више брине где смо стигли ми не држећи нимало до елементарне грађанске части која налаже да људи који треба да стану или остану на челу државе морају имати чисте биографије. Зашто то никада није наш услов и зашто пристајемо да увек бирамо мање лошег, уместо да тражимо најбољег? Још црње, наш карактер нам дозвољава и да се јавно залажемо да дође и најгори, само да оде онај на којег смо тренутно кивни. Мало ли смо пута то чули и ево нас данас како се спрдамо са државничким гафовима Томислава Николића као да нам га је неко други довео на силу. Мене не забављају ни жути људи, ни срицање енглеског и руског тамо где му место није, ни диносауруси ни просута кафа у авиону, а поготову ме не забављају таблоидни докази о лошем карактеру председника Србије. Ја сам од оних старомодних који сматрају да је јавни интерес да нација зна истину о свом председнику, да је захтева, а да су надлежне институције у обавези да провере сваку сумњу у вези са њим јер што је дозвољено председнику, мора бити и обичном смртнику, али никада није дозвољено председнику оно што је дозвољено обичном смртнику. Зато питања о пореклу његове факултетске дипломе, богатству које се више не да сакрити, бесправним викендицама на недозвољеном месту, путевима новца у фонду Драгице Николић, везе са тајкунима као и ове најновије оптужбе о ванбрачној, непризнатој, деци ни у једној озбиљној држави не би остала без одговора. Клинтон, Саркози, Оланд, Берлускони били су принуђени не само да јавно објасне своје љубавне афере него и да се извињавају целој нацији, а Андреоти, Кол, Кракси, па чак и Јељцин, морали су да одговарају на оптужбе о корупцији. Не знам ни за један случај да је неки председник државе морао да објашњава порекло свог богатства. То су морали да раде само ретки диктатори, али нећемо се ваљда са њима поредити. Али, стварно не знам са ким да се поредимо јер то што ми зовемо аферама, врло су озбиљне оптужбе, али оне у нашем случају углавном служе за дуго и тешко ваљање по блату политичког противника и некада не заврше пред органима гоњења или пред анкетним одборима, него тамо где су и покренуте, на страницама таблоида. У случају Томислава Николића то не би смело да остане тако. Због достојанства нације и институције председника државе. Али и због политичке деце којима не може бити у исто време и отац и очух.
Што се кума тиче, делује ми да зна шта ради.
З. Вишњић
