НАШИ СМО – Квиско

НАШИ СМО – Квиско

Zorica VisnjicУ политици вам је као и у животу – дође тренутак када морате да уложите квиска или да извучете кеца из рукава. Али, шта бива када вам квиска неутралишу скривеним кецом или, не дај боже, подметну вам кору од банане па вам испадне квиско из руке? Ево, гледајте Дачића па претпоставите. Међутим, немојте се залетати, оно што важи у политици, не важи обавезно и у стварном животу. Политика има своје природне законе, сасвим супротне законима физике, етике и естетике и, нарочито, логике. Све што треба да знате о политици, ако намеравате да се њоме бавите, јесте да вам треба јак желудац. Да не повратите када морате нешто да прогутате, да не добијете издајнички грч када вам лаж дође као последње уточиште,  да не добијете чир од сталне зебње и да останете на ногама када вам се желудац свеже у пертлу. Захтевно, нема шта, али када свој желудац доведете у такво стање, онда можете живети сто година. Што би рекли Црногорци – образ под гузицу, па у свијет. Све ово што је речено не односи се априори на Ивицу Дачића, али он јесте послужио као инспирација на ту тему. А он ми се мота по глави од дана када сам прочитала разметљиву изјаву да само он зна ко ће бити нови потпредседници странке чији је председник. Он је председник, а понаша се као власник, помислила сам. Прилично понижавајуће са сваког аспекта посматрања, а ја ризикујем да увредим власнике који су на напреднијем нивоу свести од својих претходника робовласника. Углавном, власнички однос према странци имају и други лидери, али њих мање понесе тај  сценски тренутак када отупе сва чула у усхићеном очекивању аплауза. Стварно сам озбиљно размишљала шта је са тим људима око њега када пристају да јавно буду небитни и дошла сам до само једног одговора – страначки живот је као срвајвер, ако хоћеш да преживиш, мораш да ћутиш, ако хоћеш да истерујеш принципе, сели се у другу странку где те чека исто или, брате, ради нешто друго као сав обичан свет.

И сад, ко неће да буде обичан свет, дође на седницу главног одбора странке са већ унапред припремљеним длановима за дуг аплауз вођи и срећницима изабраним да му буду најближи скуту. Ко ли је, да то нисам можда ја, ма не, неће мене та срећа – мора да се многима мотало по глави у том драматичном тренутку. А он рече – Предраг Марковић. Који Предраг Марковић, питала сам се када сам чула вест на радију. Да није онај из УРС-а, бивши министар, да није… ма, ко би могао бити. Ни на крај памети да је то овај Предраг Марковић, историчар, ходајућа енциклопедија знања, човек политичке биографије неподобне за СПС. Дачић каже да је са њим све договорио пре три-четири месеца. Алал вера на тајности. У мотиве Марковића нећемо улазити, ко зна каквом се квиску он нада, али како год, изненађење је било баш, баш. Не мислим ја да ће СПС нешто профитирати на том изненађењу и није ово први пут да он у странку уведе људе који на њу не личе. Да ли се сећате када су пре пет година, на исти помпензан начин, у странку уведени Срђан Драгојевић, редитељ, и Борис Милићевић, геј активиста? Заборавили сте, зашто бисте то памтили када се ништа битно после тога није догодило. СПС је исти и са њима и пре њих. Читам како неки аналитичари сматрају да би Марковић могао постати нови идеолог странке, да би могао привући интелектуалну елиту Србије. Ајте, молим вас. Каква идеологија, какви нови бирачи. Овде расту само бели гласачи. Пустите то.

Међутим, квиско није залуд уложен. Привукао је оне који чувају кеца у рукаву за посебне прилике и који повремено морају да опомену занете играче ко је главни газда за столом.

Па ако коферче не пребије прсте, може се оклизнути на кору од банане, ако ни то није довољно, извући ће нешто друго,  само за јавну опомену, не и за тужилаштво.

Кербери су то, а ово је Србија, њом се лако влада.

Још бих нешто, али припаде ми нека мучнина. Да нисам нешто покварено појела?

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )