НАШИ СМО – Септембар

НАШИ СМО – Септембар

bobanКуповна грозница пред почетак школске године још је једна од ретких ствари која подсећа на неки нормалан, нов и леп почетак. На трку чији је старт на крају безбрижног детињства, а која траје цео живот. Ранчеви, свеске, лењири, водене бојице и темпере, нове патике, сукњице, фармерице и марамица за брисање руку после прања пред ужину, помало збуњени погледи ђака првака и тиха зебња од прве прозивке учитеља или учитељице, слике су које се памте.

Од уторка нема галаме испод мог прозора, деца која су цело лето туптала лоптом испред зграде, најчешће у периоду од 15 до 18 сати, повукла су се у своја “склоништа”, спремна за нове школске обавезе. Признајем, знали су да буду досадни, да ми не дају око склопити у поподневној дремци, али ми сад помало фале са том својом неумереношћу. Мислим се, од данас их живот шиба новим захтевима, учитељи и наставници контролним задацима, оцењивањем и претњом испитивањем “на следећем часу”, док родитељи сакупљају апоене преосталих ситних новчаница, заглављених у неком џепу панталона, или керамичкој посуди на сточићу испред телевизора. Истрошили се људи, а немају појма шта ће им још тражити. Школски динар, добровољни прилог, осигурање, прва рата за ђачки часопис, кухињу или излет до Гучева. Пара никад доста, а никада их мање. Није лако бити ђак, а још теже бити родитељ ђака, или, сачувај боже, студента.

Лето је трајало, не може му се замерити на врелини и лепим данима, али ја га запамтих по томе што сам током њега стално неког испраћао на годишње одморе, летовања или планинарења. Нисам ја заборавио на одмор, али немам воље. Uхватио ме посо, па ми се нешто и не прекида. Сачувај ме боже, као дрога… Нажалост, нисам усамљен случај, срећем их, многи не летују, не одмарају се, али и немају од чега јер не раде. Они лето утроше као и зиму, и пролеће, и јесен, надајући се послу, не толико због рада и плате, већ да када дође лето и они могу да кажу “идем на одмор”. Некако, лепо звучи.

Иначе, дуго сам мрзео септембар, баш због тих некаквих почетака, мрзео сам га и због војске, али су онда почеле да се дешавају неке лепе ствари баш у том месецу. Букнула је љубав, која и данас пламса, драги ми људи у септембру славе рођендане, волео сам, а и данас с радошћу послушам музику групе “Септембер”, а чини ми се да се баш у том периоду и сам комплетно “рестартујем”. Нема то везе са одмором, већ са навикама. Полако се припрема огрев за зиму, проверавају се инсталације, зове се оџачар и ужива се у мирису грожђа у хладњаку испред гараже. Тај мирис ме подсећа на долазак јесени. Једино што не волим, последљих четврт века, то су неизвесности које доносе нове јесени.

Мислио сам да овај текст прође без политике и критике државе и политичара, али, не вреди, омакну се. То што просвета опет своје незадовољство испољава најавама блокаде наставе, што цене расту, што обећања стижу са свих страна а ни једно се не остварује, све су то каменчићи о које се човек спотакне и по навици опсује. А кога него државу? Волео бих да септембар не буде као август, да не гледамо слике напаћених миграната којима нико сем нас Срба не пружа руку спаса и помоћи. Нису ми јасне бодљикаве жице око Европе, око мајке цивилизације и демократије, око наше светлије будућности којој стремимо, око богатог Запада. Није ми, признајем, јасно ни то што баш “горе” сви хрле из тих афричких земаља, али, ваљда, како већина каже, желе слободу, а имају и фамилију по Немачкој, Швајцарској или Холандији. Волео бих да тога не буде, нека народ путује куда пожели, па шта буде нека буде. Волео бих да и наша држава ради нешто за своје грађане, а не против њих јер како другачије да назовем терор који нам сервирају националне телевизије из дана у дан и ноћи у ноћ. Нисам хтео да им дам ни редак значаја, али не могу а да не кажем – па има ли брука ТАЧКУ, има ли срамота ГРАНИЦУ, има ли неморал КРАЈ!?

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )