НАШИ СМО – Избори
Нема дана да неке новине не објаве сазнање из извора блиских Александру Вучићу да ће у децембру поред покрајинских бити и локални избори, а од пре неки дан громогласно се најављују и парламентарни избори. Неки тврде и да су у СНС подигли борбену готовост и почели мобилизацију чланства за придобијање бирачког тела. Нећу се нимало изненадити ако ових дана прочитам да су могући и превремени председнички избори. Ништа се не дешава без разлога, нарочито у таблоидима. Али оно што боде очи јесте упадљива тишина на страни коалиционих партнера и опозиције. То што они ову тему радо заобилазе, сасвим је јасно. Опозиција у Србији је на историјском минимуму, прикључена на апарате са врло неизвесном прогнозом. Ако Вучић жели да их дотуче, ово је тај тренутак. До њега је водило петнаест година лоше власти, аутодеструкције и никакве стратегије у опозицији. Па ако неко од њих и каже да су увек спремни за изборе, то ми заличи на онај инфантилни поклич на ивици суза није ми ништа, не боли ме ништа, тек да се спасе мало части. Кладим се, да нема опозиционог лидера у Србији, осим Војислава Шешеља, којем прогнозирају прелазак цензуса, који би пожелео изборе не само до краја ове, него и наредне године, а можда и дуже. Ајде да изузмем и Сашу Радуловића, пошто је он по сопственом признању већ у изборној кампањи, али чисто сумњам. Зашто опозиција неће изборе, или зашто их СНС хоће? Чини се просто – напредњаци на рачуну имају више од два милиона евра, а све странке опозиције су пред банкротом. Од прошле године смањени су им и приходи из буџета за 35 одсто, имају огромне дугове из прошле кампање, што невраћене кредите банкама, што неплаћене секунде и стране у медијима, брдо неплаћених рачуна и недоступне спонзоре. Верујем да им не би био велики проблем да наметнути тему кампање, али где је пласирати – мода митинга је прошла, а видели смо како су то радили водећи медији у прошлој кампањи? Од врата до врата? Не бих никоме препоручила. Опозиција у Србији, дакле, лак је залогај за владајућу странку којој иде наруку и асистирана подела на десничарској страни јадне политичке сцене у Србији.
Али, шта је са социјалистима, чиме објашњавате њихово повлачење из јавности? Мени се чини да су се они мало уплашили. Научили су лекцију шта све може да их снађе када фалширају у хорском певању. Дакле, златно правило је само буди миран на часу и можеш да се надаш прелазној оцени. И они би, опет бих се кладила, радије избегли изборе, не због бирача, него због мандатара.
Једини којима је свеједно, верујем, да су добро ухлебљене патуљасте странке које су напредњаци добро ушушкали и подгојили на својој листи. Што се њих тиче, избори могу да буду и сутра, а и не морају никада, све док не буду присиљени да изађу пред бираче Србије под својим именом. Замислите толико много власти, а објективно упориште на нивоу статистичке грешке.
Нити ми је јасно шта ће напредњацима превремени избори, нити шта ће им ново парче бирачког тела када већ имају скоро апсолутну власт. Не бих се кладила у процени да ли их је понело или су се и они мало уплашили. Шта год да је, није добро – опасније је ако их је само понело, јер како је својевремено лорд Овен цитирао Милошевићу лорда Ектона – свака власт квари, апсолутна власт квари апсолутно.
Иако сам склонија да поверујем да је медијско провлачење идеје о ванредним изборима на свим нивоима само испитивање терена и застрашивање противника, јер нема објективних разлога за њих, ипак ме застрашује идеја о депресивној изборној кампањи између турских серија, “Малдива”, “Парова”, “Фарме”, “Великог брата” и остале ситнурије сличног калибра.
The show must go on.
Зорица Вишњић
