УДРУЖЕЊЕ ГЛУВИХ И НАГЛУВИХ “ЛОЗНИЦА” – Основани пре пола века

За протеклих педесет година друштво је мењало облике организовања, али је циљ увек остајао исти – унапређење положаја и статуса глувих и наглувих особа. Лозничко удружење једно од ретких у Србији које има тумача за знаковни језик

Удружење глувих и наглувих “Лозница” основано је 1965. године као Међуопштинска организација Савеза глувих, која је, поред Лознице, обухватала и суседне општине Крупањ, Љубовију и Мали Зворник. Ове године удружење обележава пола века континуираног постојања и рада, а 40 година успешно ју је водио секретар Милосав Бабић. У том периоду на функцији председника смењивали су се најистакнутији представници организације, од којих се најдуже задржао, сада покојни, Милан Новаковић.

– Убрзо по оснивању организације обезбеђен је простор за рад и најнужнији канцеларијски намештај, а деведесетих година од општинских власти добијен је адекватан радни простор у оквиру Спортског центра “Лагатор”, који је удружењу и данас на располагању. Организација је имала одличну сарадњу са локалним службама и институцијама чије услуге су чланови користили и преко којих су остваривали различита права  – каже техничка секретарка удружења Љиљана Марић Марковић.

Пре четири године организација је, у складу са законом, пререгистрована у Удружење глувих и наглувих, али су циљеви остали исти.

– Циљ удружења је унапређење положаја и статуса глувих и наглувих особа, односно постизање личне и професионалне афирмације ових особа као корисних чланова локалне заједнице. Подизање квалитета њиховог живота постиже се кроз програме  психо-социјалне подршке и информативно-саветодавну помоћ, радионице, али и  у остваривању права из области социјалне заштите, здравственог и инвалидско-пензионог осигурања, радних односа и, у последње време све мање, кроз организацију спортских, културних и рекреативних активности – каже Александра Максимовић, председница удружења.

Удружење има преко 80  регистрованих чланова, међутим, они који  живе у руралним подручјима,  због слабијег материјалног статуса нису у могућности да издвоје новац за превоз ради окупљања у простору удружења.

– Највећи део чланова су припадници средње генерације. Мањи део њих је остварио право на пензију, углавном инвалидску или породичну. Захваљујући примени Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, неки су  успели да добију запослење у складу са професионалним способностима. Овај закон подстиче запошљавање особа са инвалидитетом стварајући услове за њихово равноправно укључивање на тржиште рада. Њиме се уређује и процена радне способности, професионална рехабилитација и друга питања од значаја за запошљавање особа са инвалидитетом, па и категорије слушно оштећених – објашњава Максимовићева и истиче да већи део чланства, ипак, није упослен, те је на евиденцији Националне службе за запошљавање.

Неки од њих су корисници новчане накнаде преко те службе, а  део је преко Центра за социјални рад остварио право на новчану социјалну помоћ. Према нивоу образовања најбројнији су они са завршеном средњом школом, многи су врсне занатлије (бравари, металостругари, лимари, кројачи, књиговесци, прецизни механичари, графичари), а само две чланице удружења, припаднице ромске националности, имају завршену основну школу и нису наставиле даље школовање.

Првих двадесетак година организација се финансирала новцем из општинског Фонда за социјалне установе, а потом из Заједнице за социјалну заштиту. Као један од значајних извора био је и новац добијан од Југословенске лутрије. Последњих десетак година средства се обезбеђују искључиво учешћем на конкурсима, на локалном или на републичком нивоу. До сада је уз подршку локалне самоуправе реализовано више пројеката и сарадња је до почетка ове године била на задовољавајућем нивоу. Међутим, како кажу у удружењу, почетком ове  године Град Лозница није расписао толико очекивани Јавни конкурс за финансирање удружења грађана у области социјалне заштите, те је функционисање удружења доведено у питање. Пројектно финансирање на локалном нивоу отвара проблем обезбеђивања сталних извора средстава за пуки опстанак удружења.  До пре неколико година надлежно министарство одобравало је  средства за спровођење више врста активности (посебно спортских), али последњих три-четири године скоро искључиво за реализацију преводилачког сервиса и лозничко удружење редовно конкурише пошто је једно од малобројних у Србији који имају тумача за знаковни језик. После недавног доношења Закона о знаковном језику тумачи ће добити статус професије, а особама оштећеног слуха требало би новим прописима да  буде олакшана свакодневна комуникација пред шалтерима државних органа и институција, али и у болницама и на сваком другом месту где је недостајала таква врста помоћи.

СПОРТ

Организација није регистровала спортско удружење глувих и наглувих, па тако ни ове године није било могуће конкурисати преко Спортског савеза глувих Србије за учешће на републичким првенствима у одређеним спортским дисциплинама. То је велики хендикеп, посебно имајући у виду да су чланови лозничког удружења врсни спосртисти и да су ранијих година, како појединачно, тако и као лозничка екипа и чланови националног тима, освајали бројне медаље на републичким, али и на међународним првенствима и турнирима.  

С. Пајић