СУДБИНЕ: ДРАГАНА КАЛИЧАНИН ОД САРАЈЕВСКОГ ПОЗОРИШТА ДО ЛОЗНИЧКОГ ТРГА – Музика из срца и душе
Судбина уме да се поигра, а са животом Драгане Каличанин баш се разиграла. Некадашње “чудо од детета” водила је уз успоне и падове од родног Крушевца преко Сарајева до Лознице где тренутно свира на тргу покушавајући да поправи новчану ситуацију
Рано је музика ушла у живот Драгане Каличанин, још док је као шестогодишњакиња у родном Крушевцу због гласа била проглашена “чудом од детета”, и није је напустила, постала јој је и љубав и посао, а данас јој је помоћ у преживљавању свакодневице. Жену у шездесетим годинама Лозничани су однедавно запазили са старом хармоником у рукама на шеталишту на рубу Трга Вука Караџића, а познаваоци музике уочили су да се ради о школованом музичару. Радећи у сарајевском Народном позоришту и на Радио-телевизији Сарајево, певала је за живот, али јој он, међутим, последњих двадесет и кусур година није као песма.
– Нисам очекивала да ће тако бити, надала сам се да ће се све смирити и ни помишљала нисам да одем из Сарајева. Међутим, постајало је све горе тог пролећа 1992. и одлучила сам да са сином, тада дететом, одем код родитеља у Крушевац и да се вратим када се смири. Отишли смо аутобусом који је чудом добио дозволу да дође у Сарајево, а у стану су ми остале две хармонике, клавир, пијанино, класична гитара, синтисајзер, вечерње хаљине, бунде, намештај… имала сам диван, сређен живот за који сам се сама, као самохрана мајка, изборила. Зарађивала сам лепо, све је то остало иза мене – прича Драгана док с хармоником у наручју седи крај отвореног кофера у којем се на врелом јулском ветру лелујају новчанице од десет, двадесет динара.
По завршетку гимназије и музичке школе у Крушевцу талентована девојка уписала се на славистику у Београду, али је упоредо најпре завршила и соло певање у средњој музичкој, а потом наставила да се усавршава на музичкој академији. После студија није могла наћи посао у београдској опери, послала је пријаве у све велике градове тадашње Југославије, а из Сарајева је стигао позив на аудицију. Примљена је, запослила се “за стално”, удала, добила сина, брак није опстао, али је радила све више, а распон гласа од три и по октаве омогућавао јој је, како каже, да пева и народну и озбиљну музику. Наступала је на Илиџанском фестивалу, пред Олимпијске иге у Сарајеву снимила касету “Сарајево град”, а поред РТВ Сарајево и позоришта, у којем је певала у опери, али и играла у мјузиклима “од кан-кана до валцера”, наступала је често и са војним оркестром сарајевске војне области, али и играла епизодне улоге у пар филмова и серија.
– Треба имати гласовне могућности да би се певала и народна и озбиљна музика, а мој глас то омогућава. Без обзира на таленат, много сам радила, нисам никада нешто посебно направила, али сам имала своје мале успехе и увек сам добијала аплауз публике, што ми је била велика награда – каже Драгана.
Лом ноге спречио ју је да заигра и у филму “Кудуз” и послао ју је у инвалидску пензију. После рата успела је да поврати стан у Сарајеву, да га оштећеног у рату поправи колико је могла и да га прода. Новцем је купила кућу у бањи Бадањи, где се желела лечити, али каже да је преварена, остала је без крова над главом, а две трећине суме дате за кућу успела је да добије натраг, док се трећој још увек нада. Овде је од средине јуна, сада живи у Лозници као подстанар “код дивних људи, али у сутерену”, што јој је велики терет пошто се креће помоћу штака, и нада се да ће успети да доведе мајку и сина, који су стицајем неповољних околности постали подстанари у Крушевцу. Сада док се на штакама с муком креће, планира да приреди хуманитарни концерт за друге особе са инвалидитетом. Каже да зна колико је тешко бити у тој групи и зато жели да помогне.
– Волим људе, животиње и природу и тешко ми је када видим повређеног пса, а камоли човека. Била бих срећна да помогнем. Примам пензију од 128 марака, новца немам и свирам да бих преживела. Није ме стид да свирам на улици, осећам се слободно и лепо као у концертној дворани јер увек свирам из срца и душе. Неки људи прођу без реакције, други приђу и кажу да сам им улепшала дан. То ме обрадује – каже Драгана док прстима пребира по диркама старе хармонике.
Префињеност лозничке публике
Драгани је ово други боравак у Лозници. Први пут је пре рата, каже, певала поводом неког празника у “Градској кафани” и запазила како је публика са пажњом слуша.
– Била сам запањена да у једном мањем граду публика има толико високе уметничке критеријуме. Приметила сам како ме слушају и колико је публика музички образованија и префињенијег укуса у односу на друге градове. Тада ми је Лозница постала драга, а сада ми је још дража. Волим овај мали град па и воз кад чујем ноћу – каже Каличанинова.
Н. Т.
