НАШИ СМО – Стид

НАШИ СМО – Стид

VericaБалкан је ових дана по ко зна који пут показао да је земља крви и меда. Нажалост, мед је само на површини  а све остало је саткано од крви. Оправдано се питамо, да ли ће се икада на овим нашим просторима моћи живети нормално, без страха од сутрашњице у којој се опет нешто лоше спрема, да ли ће икада бити мира међу народима који су до јуче заједно живели, али који изнова и изнова показују да међу њима љубави не може бити. Поражавајуће сазнање је да све што је у оним „срећним“ временима било наизглед добро, да је у већини случајева било лажно и да су многи дубоко у себи крили ништа друго до притајену мржњу.

Сви ратови који су вођени на Балкану показали су застрашујућу злу коб коју људски род носи у себи, свирепост која их тера да у име вере, политике, чега ли, убијају дојучерашње комшије, пале куће, приморавају једни друге да напуштају кућни праг и одлазе у непознато. Овде људи очигледно, не знају да живе у миру, увек им је неко други крив за све оно што немају а што би, како мисле, имали да нема оних других. Још када нека велесила подгреје њихове сумње, ето белаја и још већег расула.

Деведесетих година познати југословенски музичар рече: “Разјебаше ми државу!“ Те државе више нема, поцепала се на мале државице у којима живе мали народи који повремено много мрзе једни друге. Деведесете су то најбоље показале. Гледајући сцену покушаја линча српског премијера у Поточарима, већина нас осетила је бригу, страх и неверицу да је тако нешто уопште могуће да се деси једном државнику у 2015. години. То највише говори о земљи у коју је дошао и која је требало да се брине о његовој безбедности, а она то није учинила. Намера је била очигледна, све је било планирано, мере обезбеђења нису биле добро спроведене а премијера су уместо домаћина спасли српски специјалци и полиција Републике Српске у цивилу?! И све то није било довољно за одговарајућу реакцију светских званичника. Не смем ни да помислим шта би се десило да је уместо српског премијера каменице добијао неки други државник а да се то десило у земљи Србији? Јадна би нам била мајка. Овако, пошто се то десило српском премијеру који је и иначе решио да се жртвује за свој народ, шта је за њега пар каменица по телу и по достојанству. Уосталом, он је нападачима одмах и опростио јер, боже, не знају шта раде а како рече, то су урадиле неке будале а не родбина жртава. Зар људски живот тако мало вреди, да ли је неко осетио стид? Извињења су стигла, али да ли су довољна? Стигла су од оних који су напад могли и морали спречити а нису то учинили. Извинио се и духовни поглавар Бошњака у БиХ Хусеин Кавазовић, рекавши између осталог и ово: „Та мала количина стида коју је осетио премијер Вучић није ништа  у поређењу са  количином боли коју годинама носе мајке Сребренице“. Заборавио је да помене да су мајке Сребренице окачиле „сребренички цвет помирења“ на ревер српског премијера и да су недвосмислено осудиле напад на њега рекавши да је био испланиран. Порука поглавара који позива на помирење Бошњака и Срба  јасна је, после свега треба да се стиди Вучић и српски народ. Сви народи на простору бивше Југославије су од оних који су изазвали њено цепање добили епитет жртве, само српске жртве не вреде и за њих не сме да се чује. Да, да, ово је Балкан на чијем простору су увек други кројили мапе и одређивали правила игре.

Верица Мићић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )