НАШИ СМО – БАЛКОН
Ових дана на терасу Скупштине града Београда поново су се попели кошаркаши који су на Европском првенству у Атини пре 20 година постали шампиони и тада у српски спорт увели дочеке “на балкону”. Вероватно само српски дечаци и девојчице који се данас баве спортом сањају да једном изађу на тај балкон јер то значи да су успели, то значи да су најбољи и да ће их народ дочекати. Многи спортисти, који су имали срећу да тријумфално кроче на балкон, кажу да им је баш то био врхунац учешћа на разним спортским надметањима.
Мерило успеха постао је балкон, а ту су дочекивани кошаркаши, ватерполисти, Ноле, а прошлог месеца “орлићи”- млади фудбалери прваци света, па кошаркашице првакиње Европе и други пут легендарна Дудина екипа која је тих тешких деведесетих покорила континет и донела до тада невиђену срећу свом напаћеном народу притиснутом ратовима, немаштином, изолацијом. Отада се на том балкону дочекују “златни” спортисти, а народ окупљањем исказује љубав и захвалност својим љубимцима. Памтиће се тај дочек 1995. пред око сто хиљада људи, памтиће се та Атина када су сви били против нас, а не само моћни Литванци на паркету. Сећају се љубитељи спорта неспортског геста хрватских кошаркаша који су као трећи отишли са постоља, јер нису желели да сачекају проглашење шампиона, а тада су можда на себе навукли “проклетство” јер већ две деценије нису освојили медаљу. Последњи дочеци, “орлићи”, кошаркашице и кошаркаши из 1995, показали су још нешто. У маси која се радовала било је много младих. Они су носили српске заставе, скандирали Србији и показали да и код њих, који одрастају у условима далеко од нормалних и идеалних, има родољубља. Певало се о Косову, певало се “Ко да ми отме из моје душе Косово”, показан националних понос због успеха наших спортиста. Мада нам “пријатељи” са Запада већ деценијама испирају мозак, убеђују да смо ми увек “лоши момци”, “помажу” у корист наше штете, настоје да нам промене начин размишљања, нашу свест, последњи сусрети народа и спортиста “на балкону” показују да им та работа не иде баш од руке. Већина младих који су се прошлог месеца нашли испод балкона никада није крочила на Косово, наслушала се много лоших ствари о својој земљи и народу, али није пала под утицај оних који желе да нас укалупе и учине да заборавимо ко смо, шта смо и колико дуго се налазимо на овој балканској ветрометини. Наши спортисти показали су да им то што долазе из мале земље, којој је “цивилизовани” свет нанео гомилу неправди последњих тридесетак година не смета да буду најбољи, да покажу колико им значи репрезентативни дрес и подршка народа. Њихови противници долазе из много уређенијих земаља, економски јачих, са бољим условима за тренирање, где се не стрепи хоће ли се уопште путовати на такмичења, али ипак поклекну пред нашим момцима и девојкама. Чудно је да пословично несложни Срби буду тако успешни у колективним спортовима где се тражи сарадња, заједништво и пре свега слога, из чега бисмо сви могли да извучемо поуке. Можда би наши политичари могли да се угледају на оне који играју за дрес, за тим, којима лични интереси нису на првом месту. Када би делом потврдили да дају све за свој тим, односно државу и народ, можда би он једном спонтано дочекао и наше политичаре. Замислите да на чувени балкон изађе наша влада па да спикер најављује министра по министра. Уколико би изостало “спонтано страначко окупљање” питање је колико би их душа поздравило и како. Али на балкон излазе само најбољи, који то заслуже радом и резултатом, а не обећањима и продајом магле.
На терену, трави, паркету или базену, све је јасно, ту нема тумачења овако или онако. Балкон је резервисан за најбоље што овај народ има, за спортисте који боље од свих амбасада представљау нашу земљу и чине да се најежимо кад чујемо химну и име Србије. Хвала им на томе и да су што чешће на БАЛКОНУ.
Т.М.С
