НА ПЛЕЋИМА ШЕСНАЕСТОГОДИШЊЕГ СИНИШЕ ЂУРИЋА ИЗ ЗАЈАЧЕ – Живот тежи од олова

Шеснаестогодишњи Зајачанин Синиша Ђурић имао је највише олова у крви, у време када су рађене анализе, без мајке је остао са седам година, а без оца крајем априла. Колектив Техничка школе коју похађа помаже колико може, али је дечакова будућност неизвесна. Његов стан у Зајачи у стању је распадања и потребна му је помоћ

Једино чега шеснаестогодишњи Синиша Ђурић из Зајаче има више него што му је потребно јесте олово у крви. Плави дечак крхке конституције корача кроз стан у којем се мешају опори воњ влаге и рески мирис дима из запушених димњака, док му под ногама шкрипе труле даске изједене инсектима. Зидови се при патосу круне, малтер отпада, а црнило показује да преко њих молерска четка није одавно прешла. У кухињи и купатилу чесме се морају пажљиво одвртати јер батерије искачу ако крене јачи млаз. Бојлер је покварен, умиваоник стари лимени, подсећа да је зграда направљена педесетих година прошлог века. Пропале ствари, покварена веш-машина, одваљена врата на ормарима, слике по зидовима из неких старих времена среће, трула столарија и дечак који се рве са суровошћу живота. Крајем априла Синиша је остао без оца, седам година раније, опака болест узела му је мајку. Тренутно дечак живи у Воћњаку са течом и тетком која му је законски старатељ.

– Средином марта мој брат Милан доживео је мождани удар и преминуо после месец и по дана. Синиша је остао сам и ми смо га прихватили. Живимо од пензије мог супруга, неких 25, 26 хиљада динара и сналазимо се. Брат је предао папире за пензију, али је није дочекао. Радио је у Зајачи, најпре у топионици, а када је оболео, распоређен је на место портира. Када је Синишина мајка Љиљана умрла од карцинома, дечак је ноћу остајао сам у стану док је брат радио ноћну смену. Није то далеко од фабрике па га је обилазио да види како је, спава ли. Онда су дошли проблеми у фирми, престале су плате и брат је успео да обезбеди пензију за Синишу из Хрватске, пошто је Љиљана тамо радила десет година. Од тих 130 евра њих двојица су живели – прича тетка Милица Дамњановић (63), додајући да су те исплате обустављене Милановом смрћу и да следи процедура да она добије овлашћење како би дечак могао поново примати пензију док се школује. Поднела је и код нас захтев да му се додели породична пензија.

Синиша је пре три и по године, на првој анализи, имао највише олова у крви од све контролисане зајачке деце, чак 41,5 микрограма по децилитру. Три месеца касније, анализа је показала 33,26 микрограма по дл, а на последњој, рађеној пре две године, пронађено је 34,38 микрограма по дл. Он, међутим, каже да није добио никакве лекове да пије и да нема никакву терапију. Дамњановићева сматра да је дечакова крхка грађа последица тровања оловом и каже да га је отац раније водио у Београд на ”провокацију раста” ињекцијама, али да касније више није било новца ни за то.

У Техничкој школи, чији ауто-механичарски смер дечак похађа, труде се да помогну. Разредни старешина Миливоје Станимировић каже да се одмах видело каквог је материјалног стања Синишина породица.

– Наша брига је сада да га доведемо до дипломе и да покушамо да му обезбедимо посао. Пробаћемо да му омогућимо праксу код неког ауто-механичара, где би можда добијао и неки динар, па да и он покаже интересовање и да после остане да ради. Ако бисмо некако успели и стан да му средимо, то би било довољно да стане на ноге. Битно нам је да наредну школску годину искористимо да му поправимо животне позиције јер он не креће од нуле, него из минуса – каже Станимировић додајући да се другови према Синиши лепо односе, што поткрепљује примером да су на сахрану дечаковог оца првог маја дошли чак и они из крупањских планинских села.

Школски колектив помагао је Синиши и раније, а откако је Милан умро, појачана је акција. Од Црвеног крста добијено је десет хиљада динара за два ђака па су Синиши за пет купили патике и мајицу и уплатили ужину од остатка.

Дечак кога је живот рано престао да милује, има старијег брата и сестру, али ниједно није у положају да му помогне. Сестра је разведена и незапослена, сналази се да заради за живот, а брат живи у Загребу, нема висока примање и подстанар је. Синишу тамошња родбина воли, а и њему је лепо са њима, али је изабрао да остане овде и заврши школу. Показујући стан у Зајачи каже да му је добро код тетке и да има доста другова, али да му недостају и рођаци из Хрватске, поготову када га питају када ће доћи и говоре му куда ће све заједно ићи.

– Радујем се што ћу овог лета отићи тамо, ако будемо имали пара за пут. Добро је да мало променим средину. Када би само могао да се среди овај стан, да могу преко викенда да дођем да преспавам. Простора има и за сестру и за мене и она ће, вероватно, ту доћи да живи. За сахрану овде нико није могао да спава од мириса влаге и трулежи, а ја јесам. Навикао сам се. Не осећам неке ствари које осећају они који се нису навикли, а неке друге осећам и боље. Понекад када легнем да спавам размишљам о разним стварима, девојци која ми се допада… Понекад мислим на оца и мајку… Покушавам да не мислим, али наиђе понекад. Наиђе… – каже плави дечак док се очи влаже.

Апел

Лозничке новости позивају све који су у могућности, да помогну Синиши. Првенствено привредна и предузетничка удружења, грађевинска предузећа и стоваришта грађевинског материјала да се удруже и реновирају стан дечаку. Уколико сте вољни да помогнете, јавите се редакцији ЛН.

Н. Трифуновић