УРОШ ТОДОРОВИЋ ИЗ ДОЊЕ ТРЕШЊИЦЕ – Последњи ковач у Подрињу

УРОШ ТОДОРОВИЋ ИЗ ДОЊЕ ТРЕШЊИЦЕ – Последњи ковач у Подрињу

DSCI8020

Ковач Урош Тодоровић (75) из Доње Трешњице дохватио се чекића и наковња давне 1953. године, када је завршио ковачки занат, више од пола века је поткивао коње и волове, поправљао скршене алатке за њиву, а данас је једини у овом делу Подриња и нема коме да пренесе своје знање

У радионици коју је саградио пре више од шест деценија мајстор Урош и данас улази с радошћу, оран за посао, али, како каже, све му ређе навраћају муштерије и све је мање оних који имају волове за поткивање. Некада је поткивао и по десет пари волова на дан, а сада данима нема ни једног.

– Бавим се пољопривредом и другим занатима и, хвала богу, све ми иде од руке, али, жао ми је то што људима све мање треба помоћ доброг ковача. Ковач мора да зна, али и да увек услужи муштерију најбоље што може, брзо и квалитетно. Пре су ми најчешће тражили поткивање, поправљање запрежних кола, правио сам и шпедитере, али радим и све друго од браварије. Све што има везе с металом моја је струка. Поткивање је посебна грана и за то треба додатна пракса и знање. То је “јачи” занат, мораш да пронађеш живац, да направиш плочицу и да је пришијеш тако да не дохвати нерв који не треба, да не повредиш животињу. То је скоро па докторски посао. Нема грешке јер ако од 80 клинова ударим један погрешан, во храмље и није добро. На срећу, нисам имао таквих проблема. Проблеме решавам на време, унапред, све припремим и онда нема промашаја – детаљан је, а на питање шта још ради у својој радионици, брзо одговара – све што треба на селу.

Окива секире, мотике, лопате, поправља поломљене виле, ашове, грабуље, кује и оштри косе. Универзалан је, каже, и све то ради с вољом, а кад су муштерије задовољне, задовољан је и он.

– Користим ћумур за загревање метала, а када затаји стари мех, онда је ту усисивач на струју. Ако се охлади метал, ја га поново загрејем и опет све буде како треба. Иначе, највише волим да поткивам волове. Некад их је било много, а сада два-три пара у целом селу. Од тог заната сам лепо живео, одшколовао децу и извео их на прави пут. Данас је мало посла, али, без обзира, чак и када се деси да радим у њиви, а неко дође у ковачницу, остављам све и завршавам прво тај посао. Земља неће побећи, а муштерија не може увек да чека. Они плате, а ја урадим, све како се договоримо. Долазе ми из околних села, а скоро је дошао човек из Велике Реке да му поправим раоник од трактора. Када сам узео мацолу од пет кила он се изненадио с каквом лакоћом баратам њоме. Чуде се људи како у овим годинама имам снаге и кондиције, а ја у ствари имам технику и добру вољу – прича Урош и признаје да кад му не иде посао како треба, остави све, па други дан поново крене испочетка и све заврши без проблема.

– Има дана који су баксузни, а можда ни ја тог дана нисам како треба. Ето, данас не радим јер ме пре пар година на данашњи дан ујела змија шарка – додаје Урош, иначе, омиљен у селу, посебно међу школарцима где често сврати да нешто поправи.

Осам година радио је у малозворничкој “Нискоградњи”, у време када је било пара и када се радило “од звезде до звезде, од јутра до мрака, по учинку”, а каже да је било дана када је плату морао на две уплатнице да шаље жени поштом.

– Ковачки занат немам коме да пренесем. Долазили су многи, покушавали да раде и науче, али брзо одустану. Неће да се муче, кажу прљав је посао а зарада мала. Сви би на брзину до пара. И моја деца су отишла за својим послом тако да ће ова радња радити док будем ја могао да долазим у њу – поручује овај вредни Подрињац.

Поткивање

За поткивање једног пара волова потребно је сат времена, а Урош објашњава да толико траје и припрема материјала и плоча. У радњи увек има направљене и коњске потковице, које му често траже људи за украс јер верују да оне доносе срећу. Прави их од правог кованог гвожђа, по свим прописима, а радује га кад му кажу да им ковач доноси срећу.

С.Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )