НАШИ СМО – Загађење душе

НАШИ СМО – Загађење душе

SassaУбио снају, њене родитеље, своју супругу и ташту и таста ловачком пушком. Бизнисмен убио из пиштоља (пред тринаестогодишњим сином) супругу, а потом извршио самоубиство. На фудбалском игралишту из ловачке пушке пуцао у бившу супругу, а затим убио себе. Жена пререзала себи врат косом за кошење траве. Превише смрти за годину, а ово су само наслови који су напунили црну хронику за свега два дана. Нажалост, тим причама медији ће се бавити два, три дана, па идемо даље, до нових трагедија, а аларм да смо пукли упорно звони и то већ одавно.

”Ова трагедија нас је, нажалост, поново подсетила да морамо сви учествовати у борби против насиља у породици, од њених чланова, преко комшија, локалног полицајца, центра за социјални рад па све до здравствених институција”. То рече један од стручњака за људске душе, оне које су на овом простору перфидно, упорно, немилосрдно троване, загађиване последњих четврт века, ако не и дуже. Пре три деценије саобраћајка са троје мртвих била је ударна вест. Више настрадалих било је незапамћена трагедија. Онда су дошле деведесете, слике лешева са ТВ екрана постале су свакодневица, огуглало се на страдање. После су стигле приватизације, отпуштања, народне кухиње, људи су, не својом кривицом, остајали без куће, посла, нормалног живота, испливао је шљам, дошло је време отимачине, лажи и преваре, а образ стављен под доњи део леђа. Обичан човек нашао се у вртлогу лудила. Настављен је живот под сталним притиском, стресом, неизвесност је постала нешто најизвесније, већина не зна хоће ли за месец дана бити на истом послу, ако има среће да ради, ко може гледа да збрише преко, а политичари настављају да, без обзира на режим, обећавају шарене лаже и боље сутра које стално измиче. У тој атмосфери, са ријалитима који афирмишу простоту, глупост, агресију, све најгоре што се може наћи у људском бићу, није чудо што је поремећен систем вредности. Данас вреди све што некада нико пристојан не би поменуо. После вишедеценијског крчкања у тој чорби, неке су душе дошле до стања пренапрегнутости, пуцају и на најтананији додир. Пуца се, и то буквално.

Нисмо сви исти, неко може да поднесе више јада, може устати сваки пут кад падне, други не. Када се све што нам се издешавало искомбинује са нашим размишљањима да нећемо “да гледамо туђа посла”, да је “нормално да мушкарци цугну коју”, да није насиље ако човек жену мало “ћушне преко уста”, и да је важно “шта ће свет рећи”, онда се добију људи који под притиском околине, лабилне психе и уз чашицу алкохола дохвате пушку, нож, секиру па ”реше ствар”. Институције се огласе кад падне крв, а онда ником ништа, и идемо даље до новог убиства. Ничему се не приступа истрајно, да се проблем реши. Закони постоје, не поштују се, службе постоје, раде како раде, медији, част изузецима, трују ли трују, а народ убија време уз “Парове” и важније је где и коме се нека старлета напрћила или натрћила, него ко је, на пример, ђак генерације. Насловне стране није заузео столар Милорад Јурковић из Беочина који је решио да прави и поклања столице за храњење беба породицама које не могу да их приуште. За позитивне приче нема места, траже се смрт, глупост и простота. Тако је то у трауматизованом друштву коме се непрекидно сервирају лаж, глупост и ружне слике, а последице тога су све видљивије. Гурнути у бесомучну трку са животом, већини претвореној у животарење, очекујемо да се ствари саме од себе поставе на место. Међутим, ако не повучемо ручну, није немогуће да ћемо за деценију, две, дане које сада трошимо помињати као “добра времена”. Дај, Боже, да грешим, али не слути на добро.

На све то оживе и прича о Дражи па седам деценија после рата  једна наспрам друге петокрака и кокарда и дохватиле би се да не би полиције између њих. То је Србија која још није занавек рашчистила ко је победио на Косову пољу и да ли је Вук Бранковић издајник или не, којој је турски вазал Марко Краљевић национални јунак, а камоли однос четник-партизан. Време је да паметни прекину тишину и укључе се у спасавање док се још има шта спасти. Да се фукара постиди и заћути, да коначно с дна кренемо ка површини или ће наслови с почетка писанија биће све чешћи док ми “гледамо своја посла”.

Т.М.С

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )