НАШИ СМО – Победа

У тој једној речи сабране су многе карактерне особине, менталитет, способност на примену  толеранције, жеља за славом, очување части или слободе. Победа је реч коју данас многи унапред подразумевају, без обзира на реалност, на чињенице, на квалитет, на оно “са чиме ћеш на мегдан изаћи”. Неки на победу гледају као на доказ силе, а неки као резултат бољег. Борили су се и пре мангупи за своју територију, за девојку, за боје свог омиљеног спортског клуба, али више витешки него хулигански. И пре су севале песнице, шамари, било је тучњаве, један на један, а не као данас, у најбољем случају бејзбол палице, бодежи или гвоздене тољаге. У свом том вишедеценијском пропадању изгубио се и осећај за поштеном победом. Зар неко мисли да су избори реални показатељи политичког опредељења већине, да вође предводе народ, а не страначке истомишљенике, улизице, полтроне и ситне душе увек спремне да ушићаре који степеник више у хијерархији моћи. Ко ће ме данас убедити у то да је турбо-фолк с краја осамдесетих однео победу над свим оним што у музици има предзнак рок! Да су Цице-Мице и Лепе Секе реалан одраз у огледалу масе. Не, биће да је то недостатак воље за тражењем бољег, лепшег и победоноснијег. Што ти се сервина на столу – то ћеш и кусати, свиђало ти се или не. Наравно, на менију треба да буде разноврсне понуде, али и равнотеже. Слатко-кисело, топло-хладно, па нека свако бира по потреби и укусу. Не треба ту побеђивати нити осуђивати супротни табор, већ само равноправно поделити простор. Данас поштен навијач на фудбалску утакмицу иде стрепећи хоће ли се кући вратити поломљен, запаљен или крвавих очију од сузавца и других пиротехничких изума, док неки иду искључиво ради победе, али не на спортском терену већ међу столицама на трибинама и окачени преко жица које раздвајају домаће од гостију. Сутра ће бити обележено седам деценија од победе над фашизмом. Није ли то победа које се не треба стидети? Рамбо Амадеус, кажу многи (несвесни пародије), зачетник турбо-фолка, одржаће сутра концерт поводом Дана победе, а држава ће организовати и свечану академију, ревију филмова, округли сто. И тај концерт је нека врста победе и истрајности, волели Рамба, или не. Пре пар дана се показало да и данас Кућа цвећа има своје посетиоце, за неке, смешне креатуре обучене у пионирске панталонице, са црвеном марамом и плавом капицом, а за друге последње чуваре пламена епохе у којој су владали мир и слога међу људима. Што се некада звало братство-јединство, као одлика народа и народности, данас је разврстано у толеранцију, родну и сваку другу врсту равноправности. Само нека је другачије, макар било и исто! Гледам и слушам на ТВ-у старину од деведесет и два лета како издишућим гласом крај вечне маршалове куће понавља стих “да са твога пута не скренемо” и мислим се који ће будући старац нешто слично моћи да понавља за ове данашње вође. Сигурно то неће бити ода премијеру која је протеклих дана постала хит на “јутјубу”, захваљујући домаћици која није ни слутила шта ће је снаћи. Са ког црног данашњег пута да не скрећема, кад нам ни семафори не раде, а за сваку бедну закрпу од асфалта треба расписивати тендере, јавне набавке и покренути асфалтне-базе. Нема те закрпе која ће у скорије време закрпити рупу у којој се копрцамо. Зато, сутра дигните главу, погледајте војну параду из Русије и уживајте у деветом мајском дану. Искрено, тај датум сам увек рађе чекао због рођендана мога друга Шелета, и зато му, као и ранијих година, први честитам. Живели!!!

Слободан Пајић