НАШИ СМО – Играрије
Одличан студент стоматологије редовно даје испите, на буџету је са просеком близу девет. Упоредо учи немачки јер је одлучио да после факса оде у Немачку. На питање зашто не остане у Србији, објаснио је да ће тамо да се запосли без страначке књижице, живи од свог рада и као о лањском снегу ће бринути која странка влада, ко је премијер, ко председник, и неће га се тицати наше играрије без граница.
Играју се стално игре у којима су улози новац, углед, а некада и животи, али увек туђи. Шта год се деси, свако гледа да у актуелној игри узме што више поена и у наредној стартује са боље позиције. Са нама се играју наши политичари, на локалном и државном нивоу, а са њима и нама заједно Европа и остатак света. Зар последњи пример ујдурме око Шешеља није играрија? Кладим се да су онога дана кад су га пустили на привремену слободу знали да ће га тражити назад и предвидели његово понашање у отаџбини. Мало га пусте, па га сада траже, а он неће добровољно назад и ето ујдурме. Политичари кажу да је од европских пријатеља то једна “неморална одлука” и да “Шешељ није тема у овом случају”. Чусмо да је разлог захтева за враћање Шекија то што премијеров говор поводом обележавања годишњице бомбардовања 24. марта “није наишао на опште симпатије у свету”, а од министра Вулина да је то атак на премијера, директно усмерен на рушење Владе. Како било, да извинете на изразу, јашу нас како хоће, а ми се, углавном, мало ритнемо па легнемо на руду.
Нису те играрије европски специјалитет, има и наших мајстора на том пољу. Малтене јуче решише да скрешу плате и пензије, кад ето ти сад обећања за њихово повећање у овој години, додуше ако ММФ дозволи. Е, сад, хоће ли повећање бити до нивоа са којег су смањивана примања, или ће бити више од тога, видећемо. Да не буде она трговачка фора, ципеле од хиљаду поскупе на три хиљаде динара, онда стигне снижење од 50 одсто па онај ко пазари мисли да купује повољно, а заборавио је да плаћа 500 динара више од почетне цене. Омиљене играрије су по систему “коме верујеш више, мени или својим очима” и раде их скоро сви.
Гледах за викенд наше “орлове” против Португалије. Пред утакмицу прича “оставићемо срце на терену”и бла, бла, бла, а онда одиграју као да га немају. После пораза ти “мајстори” причају “има још шансе да одемо у бараж” и слично. Има шансе, али само ако остале репрезентације из наше групе колективно иступе из квалификација. Можда момци не знају да су од њих гори само Гибралтар и Андора, који су још без бодова, а један бод, као наши, имају фудбалске “силе” попут Казахстана, Луксембурга, Сан Марина, Јерменије и Малте. Па Фарска Острва и Лихтенштајн имају три, односно четири бода. Неко ће рећи неће да играју кад су пуни пара, али ако је ко пун то је онај Роналдо, али игра дечко за државни грб, не статира. Пита ме син – “Ћале, како то да имамо толико стадиона, а фудбалери ништа не постижу, док су са мало базена ватерполисти најбољи на свету?”. Немам појма. Не знам ни како су то наши људи добри радници свуда у свету, а наша привреда катастрофа, како то да нам је земља је тако лепа, а тако прљава, наш народ тако паметан, а већ дуго лоше живи и стално наседа на играрије, најчешће горих од себе. Одговор је, можда, у томе што се ова земља, народ и кључне институције деценијама систематски урушавају, убијају у појам, а резултати су све видљивији. У странке се одавно не улази због идеологије, оне су пречица до посла за појединца, али и његову ближу и ширу фамилију и стицање других повластица. То се више и не крије, а неки политичари чак то сматрају нормалним. Незадовољнима остаје фејсбук и, често лажни, профили да износе незадовољно, па се ту може читати ко је кога запослио, ко се с ким састао и слично, али каква вајда од тога? Још једна играрија, стотину му ботова.
Већ дуго имам осећај да смо на тобогану којим неконтролисано клизимо, али на чијем крају неће бити, као у аква-парку, вода да ублажи и учини пад забавнијим, него ледина. Али ко ће о томе бринути, лакше је гледати “Парове” у којима једна учесница ‘ладно рече да “Сунце излази на југу”. Море, само нек’ излази , па макар и јужно.
Т.М.С
