КАЈОКО ЈАМАСАКИ У “СВЕТУ ЖЕНА” – Живот са две домовине
– Нисам песник са концепцијом, али десило се да моја најновија збирка песама обухвата ратне дане, немире избеглиштва, јер и сама нисам одавде, али и детињство, као темељ радости. Живети са две домовине, два језика, није једноставно, отуда и носталгичност, као једна од тема које су се издвојиле у мојим стиховима – каже песникиња Кајоко Јамасаки, гошћа овогодишњег “Света жена”
У оквиру манифестације “Свет жена 2015”, протекле седмице у Галерији “Мића Поповић и Вера Божичковић Поповић” представила се Кајоко Јамасаки, јапанско-српска песникиња и професорка Филолошког факултета у Београду. О стваралаштву ове Јапанке, која од 1980. године живи и ради у Србији, говорио је Војислав Карановић, песник и уредник Радио Београда. Он је подсетио да је Јамасаки добитница 66. Јомиури награде (за есејистику и путопис), једног од најзначајнијих књижевних признања у Јапану, за дело “Записи из Београда”, које јој је уручено 23. фебруара у Токију, а књижевни сусрет са Лозничанима употпунио је и казивањем своје поезије. Кајоко Јамасаки није непозната лозничкој публици и чест је гост у овом крају, а захваљујући домаћинима из Центра за културу “Вук Караџић”, радо се одазвала позиву да учествује у програму посвећеном стваралаштву жена.
– У Србији живим већ 35 година тако да сам у сталној вези са два језика, две културе и две земље, али и у настојању да се оне отворе једна према другој. То је и једна од најважнијих тема у мојој поезији. Живот пише своју поезију, а то што сам овде, судбински, има своју тежину. Са вама сам преживела тешке историјске тренутке, бомбардовање, почетак рата, али је било и прилика за радост. Тако сам се осећала прошле године у Тршићу, када су се састали књижевници из различитих држава. Успели смо да саткамо фину дружину, коју су чинили ствараоци из Италије, Бугарске, БиХ, Хрватске, и тамо смо доживели важне тренутке, отворене разговоре и размењивали лепе људске речи. Поезија има данас важну улогу зато што може да нам пружи суштинску и веома отворену духовност. Драго ми је што сам поново у овом крају – рекла је Кајоко Јамасаки.
Она је представила најновију књигу Водени цветови, која је објављена прошле године у Краљеву и, како је објаснила, није унапред имала идеју какве ће се песме у њој наћи.
– Нисам песник са концепцијом, али десило се да збирка обухвата ратне дане, немире избеглиштва, јер и сама нисам одавде, али и детињство, као темељ радости. Живети са две домовине, два језика, није једноставно, па отуда и носталгичност, као једна од тема које су се издвојиле у мојим стиховима. Многи писци, који живе изван матичне земље, покушавају радозналошћу да прихвате и истражују туђу културу и традицију, по цени да и своје понекад потискују, да идеализују ново. Пре Србије и Београда била сам у Босни и Сарајеву, потом у Словенији и Љубљани, и све што је балканско мене је занимало и прихватала сам то као нешто ново. Може неко сматрати да су све културе сличне, али ја то посматрам другачије и полазим од тога да смо сви различити – каже гошћа “Света жена”.
Кајоко Јамасаки је доктор књижевности, професор јапанологије на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а рођена је 14. септембра 1956. године у јапанском граду Каназава. Дипломирала је на Филолошком факултету Хокаидо универзитета у Сапору, била на специјализацији од 1979. до 1980. године на Филозофском факултету у Сарајеву, а 1981. боравила је на специјализацији на Институту за глазбено народописје (САЗУ) у Љубљани. Магистрирала је и докторирала на Филолошком факултету у Београду, члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, Српског књижевног друштва, где је потпреседница Управног одбора, а члан је Асоцијације наставника јапанског језика као страног (Токио), Асоцијације професора јапанског језика као страног у Европи и сарадник Матице српске.
С.Пајић
