НАШИ СМО – Оставка

Сећате ли се како је Живка Министарка саветовала свог мужа да не подноси оставку и како га је клела када је он то ипак учинио притеран уза зид због њених марифетлука и скандала? Драги Нушић из времена када је то, ипак, било могуће. Данас као да је сваки функционер Живкин потомак – нема тог разлога нити блама због којег би устукнули. Нарочито не етичког односа према повереном задатку. Ово је земља у којој је убијен премијер, а да ни једна једина оставка није понуђена, а камоли поднета. Увезу се фалш вакцине, министар дрви у медијима о томе, али као да је реч о неком другом, а не о његовој одговорности. Демонстранти запале амбасаде, сви се праве луди, привилеговани дугују држави милионе, а порежџије све на броју, спортски клубови покрадоше и државу и народ, а политичари се башкаре у управним одборима, пада производња, не пада министар, падне војни хеликоптер први министар би да заштити ресорно одговорне и пре истраге, адвокати штрајкују месецима, држава у блокади, министар у кабинету и тако све до Вербића који се љути на просветне раднике што пуних четири месеца никако да схвате да њима треба да буде лоше, да би свима кренуло набоље. Стварно није нормално, како просветни радници одбијају да прихвате одговорност за ђаке које спремају за будућност Србије? Ако је њима преча њихова садашњост од њихове будућности, онда им ни министар не може помоћи. Смањена плата због минулог стажа, их.  Смањена плата због штедње, их, их. Смањена плата због штрајка, ух, ух. Биће да то нашег министра најмање брине. Мора бити да се још увек није опоравио од шока да највиђенији политичари у земљи имају сумњиве дипломе и докторате. Толико је то њега дотукло да му није било ни до чега, па ни до оставке, наравно. Где то њему да се деси када је он стручњак за вредновање квалитета образовања и васпитања. Какво образовање, такав и министар. Шта би било да је, не дај Боже, решио да се озбиљно позабави својим послом, па да се јавно огради од министара који су преписали туђе докторате, или од председника државе чија је диплома најсумњивија, да затражи ревизију лиценци које су добили приватни факултети на којима за дан може да се положи неколико тешких испита док се на државним због једног губе године. Или да се позабави питањем како то да нашим основцима и средњошколцима више нису довољна  предавања на часовима, него се родитељи убише плаћајући додатне часове. Да ли ми то нашу ситну децу спремамо за Оксфорд или за двојке? Или је у питању много приземнија ствар, на пример да су сироти родитељи преузели на себе да кроз приватне часове надоместе наставницима оно што им је држава ускратила. Неко, свакако, мора да плати, а тестове ће или провалити или преписати. Можда због тога нико од родитеља не реагује на чињеницу да њихова деца већ пуних четири месеца немају регуларну наставу, да су изгубили више од 130 часова и да је потпуно неизвестан исход школске године. Ако министар, како каже, разуме незадовољство просветних радника због смањених зарада до понижења и личног и достојанства професије, а истовремено каже да подржава  и премијерову политику штедње, онда је једини часни излаз за њега, часна оставка. Све друго излази из тог етичког оквира. Али, одржавање оваквог стања није нормално и није без последица. Деца ће из целог овог случаја већ извући животну лекцију – како се треба борити за своја права или како је кулирање туђих сигуран пут до каријере расног српског политичара. Оног који ће у жртви видети кривца, у опоненту издајника, у лопову саборца, у прелетачу мудрог човека који је променио мишљење, у јавној промоцији старлета слободу медија и у моралу слабост. Оставка је за губитнике, биће да нам је то наук од Живке Министарке, а кога то уосталом и занима. Образовање није питање на којима се добијају избори. Ко ће да гласа за такав програм у земљи у којој је 40 одсто становника без средњег образовања, а према најновијим истраживањима Савета за регионалну сарадњу мање од 14 одсто становника у Србији сматра да је школовање важно за успех у животу. Дакле, да поентирам, министри, не дајите оставке ни случајно, родитељи шаљите децу у политичаре, Србија се опаметити неће. Зорица Вишњић