Бараке на Градилишту осам месеци после поплаве – Живот између два реда дасака

Осам месеци после августовске поплаве, станаре барака на Градилишту муче готово исте муке, влага се још увек није исушила, даске труле и пуцају, а праве помоћи нема ниоткуда. Смештени у суседству аветињске “Вискозе” сматрају да су заборављени и тврде да добијају само обећања

У кревецу, подупртом да не би пропао кроз трули под, спава четворомесечни дечачић, мешкољи се у сну у мрачном собичку док тешки мирис мемле испуњава ваздух. Он је једно од шесторо деце Снежане Алиловић са Градилишта из бараке број 12, а најстарија од његових пет сестара има тек 13 година. Како је живети у бараци осам месеци после августовске поплаве, која је похарала ово насеље, прича Снежана подижући тепих и линолеум да покаже влагу која се не да ни после толико времена.

– Стање није ништа боље. Преуредили смо, прекречили, средили колико смо и што смо могли, али то је тек толико да се на први поглед не види колико је пропало. Барака је ионако била трула, а сада је још горе, много је влаге и полако се слеже, док све остало стоји у месту. Крпили смо стиропором и ригипс таблама, али је то само замазивање очију. Тешко смо проживели зиму, дувало је између трулих дасака. Осим 28 хиљада динара које смо добили од организације “Хлеб живота” и неколико слабих пакета, никакву помоћ нисмо добили. Три пута сам предавала захтев градској управи, они га проследе Центру за социјални рад, а ови кажу да је неоснован, иако је сама социјална радница рекла да не би ту живела и да би бараке требало прогласити неусловним за становање. Од државе ништа није стигло и не верујем ни да ће стићи – говори Снежана показујући дашчицама подупрту унутрашњост кревета добијеног као помоћ средином октобра, а који изгледа као да је годинама стар.

Њен син је рођен пре времена, први месец је провео у болници у Београду, а због услова у којима живи добио је бронхитис и недавно се лечио још месец дана у лозничкој болници. Снежана каже да купује већину лекова које дечак мора да користи, а била је принуђена да му купи и инхалатор јер “њему не могу да кажем да немам”. Поврх свега, ноћно тутњање пацова по тавану и испод пода, улива страх да не уједу децу, а барака, према Снежаниним речима, није ни дезинфикована изнутра, већ само споља па су се у њој накотиле и разне бубе.

Неколико корака од стана Алиловића низ трули ходник крај врата стоји Гордана Грозданић, самохрана мајка дечака од 11 и девојчице од 12 година. Показује напукле зидове и трагове влаге, непролазне отиске поплаве.

– Гледали смо смрти у очи. Стајала сам на прозору са децом док нам је вода уништавала све што смо имали. Већину ствари смо бацили, а тек понешто оставили, иако је пропало. Једем клечећи јер имам само две столице за децу. Од новца који смо добили од “Хлеба живота” бетонирала сам под и купила линолеум. Деца су стално болесна, блато још увек излази између дасака, а оне пуцају кад комшиница затвори врата. Џаба крпим, једно закрпим, друго пукне. Сви нам кажу да се стрпимо, да чекамо, биће, а ево, нема ништа од тога. Само гледам кад ће нам таваница пасти на главу. Сам се снађи, од старог прави ново, гардероба коју смо добили била је за бабе и деде, а не за децу. Не могу то деци да обучем – говори Гордана која од рођења ту живи.

Кашаљ комшијске деце свакодневно слуша и Злата Павловић, пензионерка, која каже да јој је њих и најжалије јер ничим нису заслужила да тако живе. Она је, тврди, звала и Марка Благојевића из владине Канцеларије за обнову, али јој је рекао да Градилиште није “у кругу мајских поплава”.

– Стално зовем, али нема никога да помогне. Кад тражимо помоћ, само нас погледом одмере и потцене и понашају се као да смо тражили да нам из свог џепа дају динар. Ни лепу реч не добијемо. Организоваћу блокаду пута, једино ће тако Вучић да дође. Он, ваљда, није упућен како нам је. Смрад излази из дасака, можеш да чистиш и кречиш, али ништа не помаже. Ујутру кад се пробудиш, гуши – говори Павловићева показујући заједнички тоалет – чучавац, и “купатило” – лимено корито-умиваоник и две чесме у пропалој просторији.

Сваке кише плаши се и Нада Којић, бубрежна болесница, која живи од социјалне помоћи. Оног августовског дана када је вода за трен ока потопила насеље, лежала је у кревету немоћна да устане, тек изашла из болнице после замене сонде у бубрегу.

– Ништа нисам успела да спасем, стрпала сам мајицу и папуче у торбу и у тренерци и чизмама су ме извели. Нисам средила овде ништа, преместила сам се преко зиме у просторију на крају ходника јер тамо имам незнатно боље услове, могу да ложим, да се загрејем бар пошто не смем у хладном да будем због здравственог стања. Није нека разлика, али ипак. Све ово утиче ми на здравље, влага, стрес… – говори ова шездесетогодишњакиња.

Нису ни све поплаве исте и не разликују се само по висини воде која потопи куће. Да су поплављени три месеца раније, станари ове бараке и други мештани Градилишта добили би вероватно помоћ од државе, а овако остаје им само да се јадају и надају да ће се неко негде ипак сетити да постоје. Гледају како други добијају куће и сањају да ће и њих неко ускоро, пре него што им се деца трајно разболе, преселити негде где им се ујутру грло неће стезати од тешког мириса влаге који притиска ваздух.

Порез

– Заборављени смо као да смо избрисани са овог света. Нико овде није крочио да види у каквој смо ситуацији. Све су друге обишли, а нас сматрају нижом класом, мање вредним. Добили смо само обећања. Обећају, скину нас са врата и залупе врата. Али струју и порез плаћамо. За то постојимо. Рачунају нам ово као станове – огорчена је Алиловићева, док показује пореско решење за прошлу годину.

У њему стоји да је у трећој зони просечна цена квадратног метра нешто више од 53 и по хиљаде, да је амортизација 40 одсто па пореска основица скоро 868 хиљада динара. За стан од 27 квадрата порез на имовину износи 2.169 динара, а када се умањи за порески кредит, Снежана треба да плати скоро 1.085 динара. Ту је и незнатна накнада за заштиту животне средине која такође мора да се плати.

Н. Т.