НАШИ СМО – НЕВРЕМЕ

НАШИ СМО – НЕВРЕМЕ

bobanКрилатица “у наше време” све мање има шансе да опстане и буде употребљива за коју деценију, када се, будући старци, буду присећали деведесетих, па, ево, већ и деценију и по двехиљадитих. Чини ми се да ће тада већина оних који доживе половину 21. века користити реченицу “у наше невреме”, када буду хтели да призову сећања из ових дана. Како другачије назвати садашњост, него НЕВРЕМЕ, када нема дана а да не доживимо некакав стрес, не чујемо катастрофално ружне и трагичне вести, не пустимо сузу на призоре са екрана или новина, не прекрстимо се после сваке најаве Дневника. Невреме, него шта! Не трабају нама месеци, године или векови, нама се у једној седмици, или једном викенду догоди више ружних ствари него неком нормалном свету у историји постојања. Невреме доноси поплаву, клизиште, земљотрес, нестанак струје, рушење мостова, односи људске животе као бродове од папира. Невреме је у школству, у здравству, у привреди, у политици, у држави, у кући, у новчанику, у људском погледу… Докле бре!? Па како да човек буде оптимиста (чему се недавно понадах због првих осунчаних преподнева), када сваког дана од горег стиже горе. Човека прегазио сопствени аутомобил на Гучеву, због невремена. Хеликоптер, који је превозио болесну бебу, срушио се, због невремена. Трагедија која срце цепа. У једном лету угасли животи и бебе, и пилота, и медицинских радника. Зар није невреме када је дошло такво време у којем мајци из наручја отимају дете усред белог дана. Усред БЕЛОГ ГРАДА, који претендује да “изађе на воду”. Па зар није невреме када у Глогоњском Риту таксисту и свештеника хладнокрвно убије човек којем само име у личној карти указује на то да није реч о звери већ о људском створу. Какво је то дошло време када један Дугалић напушта земљу и одлази трбухом за кру’ом у скуте Канаде, када деца у основној школи изјављују да желе да оду из Србије иако још нису ни свесна шта значи отаџбина, или, када више простора у медијима добијају криминалци, лоши политичари и старлете од успешних композитора, писаца, математичара или биолога. Тужан је сваки наредни дан, само зато што је невреме. Зато се, ваљда, и сложих са комшиницом трговкињом која у недењу, на дан жалости, прокоментариса да ми више нећемо ни имати других дана до дана жалости. Жалости, јада, беде… Још се нисмо опоравили од прошломајских катастрофа, а оно опет. Снег већи у марту него у јануару, руши далеководе, људе оставља без струје, а онда клизишта. Прорадила поново тамо где су већ променила конфигурацију терена, али и тамо где их није било до овог марта. Не, није то довољно, мора ту и земљотрес да умеша прсте па да и у онако сиромашне крајеве донесе нову несаницу, бескућство и страх. Ти мартови су баш злоћудни. Уместо да остану у духу расположења, љубави и среће, као што је за Дан жена, ти мартови нас подсете на смрт и погром. Само се нижу године, као на концу лицидерски колутићи. У марту и они најприпремљенији за дуготрајну зиму осете оскудацију, издисај огрева, угља или дрва, па ложе ограњке или суварке тек орезаног воћа или лозе за Трифундан. Једино лепо овог марта, што запазих на програму Хрватске телевизије, јесте серија “Црно-бели свет”. Враћа на почетак осамдесетих година, у које се многи и данас куну, у време појаве новог таласа (вала), настанак “Филма”, “Идола”, “Хаустора”, Казалишта”, “Оргазма”, “Панкрта”, “Шарла акробате”, у дане када је преминуо Маршал, у године када се у Трст ишло по фармерке жвакаће гуме, и када си “тристаћем” за два дана могао да пројездиш од Лознице до Неума, па преко Дубровника и Бабиног Кука, Мостара и Сарајева, до Вишеграда и назад. У време када је у кори једног кестена, неко, кршећи правила лепог понашања, јавног реда и мира, скривајући се од “зелембаћа”, који је даноноћно чувао парк, ножићем на грицкалици урезао срце са два имена, која се и данас, у невреме, држе заједно.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )