МАТИЈА ТЕШИЋ (10), ДОБИТНИК ГОДИШЊЕ НАГРАДЕ ТЕНИСКОГ САВЕЗА ШЗС – НЕМА ТРЕМЕ КАДА ДОбРО КРЕНЕ
Десетогодишњи Матија Тешић из Лозничког Поља добио је недавно у Краљеву Годишњу награду Тениског савеза Шумадије и западне Србије (ТС ШЗС) за 2014. годину
Матија је на Државном првенству у конкуренцији тенисера до десет година заузео треће место и био најбоље пласирани тенисер са подручја које покрива овај савез, што му је и донело награду коју му је уручио Богдан Обрадовић, селектор српске Дејвис куп репрезентације, на недавном мечу са Хрватском. – Ово признање ми доста значи, али ме и обавезује да наставим вредно да радим, тим пре што ми је жеља да постанем професионални тенисер и што сам свестан колико то захтева труда и одрицања. Гледати Дејвис куп уживо и све те врхунске тенисере, а пре свих Новака Ђоковића, било је сјајно искуство. Поред осталих награђених по регионима, награду је добила и наша Лозничанка Анђела Лазаревић (2005), а свакако треба споменути и мог тениског друга Марка Живановића који има запажене резултате и пласиран је међу првих десет играча, али није учествовао на Државном првенству. Ја се сада такмичим у узрасту до 12 година и тренутно сам међу 32 играча у тој категорији, али намеравам да напредујем радећи уз тренера Горана Лукића – прича Матија који каже да воли кретање Рафаела Надала и Ђоковићеву технику и да би волео то двоје да обједини у својој игри. Матија тренира већ четири и по године, а како расте, тако са њим расту и захтеви “белог спорта”. Породица засада успева да их поднесе, али ближи се тренутак када ће дечак кренути на међународне турнире, најпре у земљама бивше СФРЈ, а потом и даље. Млади тенисер највише воли бекхенд, јер се игра са две руке и најјачи му је ударац, навикао је на шљаку пошто су у Србији такви терени најчешћи, али је играо и на вештачкој трави, а на правој “само у дворишту”. Много воли спортове са лоптом, али осим игре у школи и у слободно време, нема кад да тренира неки од њих. Тренира четири пута седмично, а каже да на тренинзима може да проведе три сата, а да се не умори, али и свега сат, сат и по, а да буде много напорно, све зависи од онога што се ради. У априлу креће ново сакупљање бодова за рејтинг, нови турнири, играју се викендом, а ако се прође у завршницу, остане се и у понедељак, а досада му је најдражи онај освојен у Горњем Милановцу. – Тамо сам победио мог доброг друга Лазара из Шапца и у финалу мог великог спортског ривала Крсту Петровића. Није ми тенис напоран, занимљиво ми је да се дружим са децом и да стичем нова искуства. Кад изађем на терен, понекад осетим мању трему, али нестане када уђем у игру и када ми добро крене. Међутим, ако ми не крене добро, онда је пропало све. Знам да се ударци и техника науче, а да је глава најважнија јер сам на терену сам и немам саиграча – каже Матија, обећавајући кроз осмех да ће у редакцију ЛН донети пехар када буде освојио неки од великих турнира у будућој професионалној каријери.
Н. Т.
