ЛЕШНИЧАНИН ЗОРАН РАКИЋ – ЖИВОТ НА ТРИ СТРАНЕ СВЕТА

Три различита континента спојена су у животу Зорана Ракића из Лешнице. Тренутно живи у Аустралији, а ради у Африци  у руднику злата на километар и по у дубини земље. Кад год може, посећује завичај да види драге људе

Рођен је у Европи, адреса становања му је на најмањем, а радно место на црном континенту. Тако је три стране света спојио тридесетпетогодишњи Лешничанин Зоран Ракић који “лети” од једног до другог места и проводи сате у ваздуху прелазећи  хиљаде километара. Ових дана одмарао се у завичају, а онда се вратио у Африку где тренутно ради у земљиној утроби.

Рођен је у Лозници, у периоду између два одласка његових родитеља у Аустралију. Први пут су отишли почетком седамдесетих година прошлога века у Сиднеј, тамо добили два сина и после неколико година се вратили у Србију. Зоран је одрастао у Лешници, а онда су дошле деведесете и породица је поново кренула на други крај света.

– Прво су моја старија браћа Милорад па Владимир отишла  у Перт, а онда сам после првог разреда средње школе и ја отишао са родитељима. Највећи проблем био ми је језик пошто сам овде учио руски, па сам прве године интензивно учио енглески. У разреду је од нас 20 било петнаесторо из бивших југословенских република, што је било добро за дружење, али и лоше јер смо стално говорили српски. Када сам кренуо у њихову средњу школу био сам једини са ових простора, сви су говорили енглески, али сам се брзо уклопио – прича Ракић који је у Аустралији две деценије. 

Када је завршио за електричара, запослио се у Перту, онда прешао у фирму која се бави енергетским снабдевањем у рударству (подземна експлоатација),  а посао га је одвео у рудник злата у западној Аустралији. Радио је  на 1.200 метара под земљом, а онда се пре две године јавила могућност да пређе у Африку. Видео је шансу да се географски приближи завичају па је прешао Индијски океан. 

– Прво ме аустралијска фирма Бyрнецут послала у рудник платине у Јужноафричкој Републици, где сам био нешто више од месец дана, па сам онда прешао у Мали, на запад Африке у рудник злата. Радио сам четири месеца и онда дошао у рудник злата Булијанхулу, у Танзанију где сам сада, на око 1.200 километара од Дар ес – Салама. Као електричар радим на одржавању машина које буше стене и све време сам под земљом, тренутно на километар и по дубине, а ради се по 12 сати у смени. Станујем у кампу подигнутом око рудника и није лоше, а Танзанија, иначе, има пријатну климу – каже док показује фотографије.

Ракић нема земљака на послу, белаца је и иначе мало и то су Аустралијанци, док физичке послове обављају црнци. Афричке државе су углавном сиромашне, са слабом инфраструктуром, али су људи добри, каже Ракић, који је и међу колегама црнцима стекао доста пријатеља.  Слободне дане користи да дође у Лешницу, до које, мада се географски примакао на нешто више од пет хиљада километара, ипак путује око десет сати, преко Дохе до Београда, али му то не пада тешко.

– Кад год могу, дођем  у родни крај, волим да видим  фамилију, пријатеље, школске другове. Међутим, долазим само на одмор,  а мени се чини да је за живот најбоље место Перт, тамо је најопуштеније, човеку ништа не мањка и дише пуним плућима – каже Ракић, који рад у туђини много лакше подноси захваљујући интернету па је редовно у контакту са драгим људима.

Иначе, каже да у Африци знају за Србију и то најпре захваљујући Новаку Ђоковићу, а знају и неколико фудбалера са наших простора. Ракић се ових дана вратио у Танзанију, а први слободан тренутак искористиће да поново долети у завичај, где га срце вуче. 

Рад у завичају

Ракић се можда и врати у Србију уколико се поклопе све коцкице.

– Аустралијска компанија “Рио Тинто” истражује налазиште јадарита у долини Јадра и планира отварање рудника. Ако то деси, онда можда дођем овде да радим. То би било одлично, радио бих и даље за аустралијску фирму, а био у завичају, скоро  код куће, али видећу шта ће од тога бити – каже он.

Т.М.С