УРЕЂУЈУ ДОМ КУЛТУРЕ У БРЊЦУ – МЛАДИ УЗЕЛИ СТВАР У СВОЈЕ РУКЕ

Дом културе у Брњцу никада није завршен, три деценије је пропадао у корову, беспарица је учинила своје, а предизборна обећања политичара никада нису остварена. Онда су млади решили да узму ствар у своје руке и средином фебруара почели да га сређују. Месна заједница се нада и помоћи локалне самоуправе

Када је пре тридесетак година почела изградња дома културе у Брњцу, мештани су се понадали да ће коначно добити објекат у ком ће се окупљати, у ком ће имати матичара и канцеларију месне заједнице, продавницу или пољопривредну апотеку, а да ће плато око споменика палим борцима у Другом светском рату постати центар села којим ће се дичити. Нажалост, зграда је добрим делом озидана, али доласком “тешких времена” све је стало. Уместо дома културе, село је добило руину зараслу у коров од темеља до прве плоче, и која је уместо украса постала ругло Брњца. На иницијативу мештанина Александра Атанацковића, група младих из овог села удружила је снаге, засукала рукаве и пре десетак дана почела рашчишћавање терена око и у дому културе. Многи од њих до пре пар дана нису ни знали како зграда изгледа јер је све затравило, али када су уклонили растиње, смеће и све друго од чега се није могло ући у објекат, схватили су да имају капитал који пропада и који разједа зуб времена и општа друштвена немаштина.

– Знали смо да је дом културе давно започет и да је имао комплетан грађевински пројекат, али смо се изненадили колико у њему има просторија и колико би зграда могла да буде функционална. Запрепастили смо се шта нам је свима испред носа стајало и пропадало свих ових година – каже Александар Атанацковић.

Зграда 22 пута 16 метара озидана је до крова, над једним делом урађена је бетонска плоча, док над другим, који је предвиђен за велику салу и још неке просторије, зјапи под ведрим небом. Акцију младих подржала је и Месна заједница, а председник Миланко Петровић каже да очекује и реакцију градске управе.

– Дом културе је започет 1986. године и никада није доведен у функцију. Временом су радови прекинути, све је запостављено и зграда је почела да пропада. Циљ нам је да се овај објекат оспособи, а за помоћ сам се обратио и властима у Лозници – каже Петровић.

Мада је тражио милион динара за потребе Месне заједнице, из градске касе одобрено је непуних 350 хиљада динара. Од тог новца 150 ће дати за репројектовање грађевинске документације како би могли да доврше дом културе, а 50 хиљада динара утрошиће за набавку спортске опреме, стола за стони тенис и једног коша.

– Омладинци су се понудили да сами почисте терен и зграду у којој су израсли коров, врбе и багремови, и после седам дана већ се види чиме располажемо. Наше село нема ништа, ни продавницу, ни кафану, ништа где бисмо могли да се окупљамо или да се млади друже, зато нам је Дом потребан – објашњава председник месне заједнице.

Он истиче да је један младић својим багером бесплатно поравнао терен око зграде а од градског “Урбоплана” добили су обећање да ће њихови стручњаци доћи да дају савете шта даље да чине. Потребно је урадити и прилаз објекту, али све желе да ураде по прописима да неко касније не би имао проблема. Дом културе има свој пројекат који је урађен осамдесетих година и на основу њега ће сада видети шта треба дорадити како би све било безбедно. Тим пројектом планирана је и библиотека, велика сала за игранке, мокри чворови, магацин, соба за матичара и продавница. Много деце, која сада иду у суседно село да вежбају фолклор, овде би имала свој простор, али и задругари, ловци, спортисти и остали грађани. Крај овог објекта је и споменик палим борцима, али и “Телекомова” кућица са телефонском централом за Брњац и суседно Велико Село. Мештани не знају под којим условима се користи тај део плаца али очекују да и “Телеком” нешто помогне.

ИСПИТ ЗА ПОЛИТИЧАРЕ

Брњац има око 500 гласача, од укупно 860 становника. Село је живо, има доста младих али и људи који раде у иностранству. Они би да помогну селу, али мештани очекују пре свега подршку града.

– Намерно смо ову акцију покренули сада, у години када нема избора. Пред последње су долазили политичари и свашта обећавали, али ништа од тога није остварено Ми и не тражимо новац, нека нам дају у материјалу, сами ћемо наћи мајсторе који ће све урадити и покрити зграду. За оно што је најнужније треба око 1.500 евра, што нису неке паре. Ипак, није лако кренути по селу и скупљати новац од народа. Најнужнији је кров, да зграда више не пропада – каже Атанацковић.

С. Пајић