НАШИ СМО – СИРИЗА

Шта ће најновији избори у Грчкој донети њеним грађанима у овом тренутку ни аналитичари, најлакши на перу не усуђују се да прогнозирају, али чини се да тај догађај никога није оставио равнодушним. Склони претеривању тврде да “баук Сиризе кружи Европом”, да је на реду Шпанија и да ће се моћни олигарси, заступници неолибералног капитализма, тек суочити са нечим што би требало да личи на светску револуцију понижених и увређених. Други, ништа мање склони претеривању, цинично прогнозирају  да ће тај мехур од сапунице пући већ 28. фебруара када истиче програм финансијске помоћи грчком буџету, али сви се слажу у једном, да на примеру Грчке ваља учити. То се нарочито односи на земље попут наше, два пута мање од Грчке и по бруто друштвеном производу шест пута сиромашније, чији се јавни дуг увећава 92 евра сваке секунде, око 330.000 евра на сат или око 7.965.000 евра дневно. Ту рачуницу  саопштио је пре три дана Институт за индустријске односе, на основу података с краја новембра прошле године. Министарство финансија је пре неколико дана објавило податак да је јавни дуг Србије на крају 2014. године износио је 22,76 милијарди евра, што је 70,9 одсто бруто домаћег производа (БДП). Иначе, Законом о буџетском систему учешће јавног дуга у БДП-у ограничено је на 45 одсто!  Овоме треба додати и прогнозу Фискалног савета да јавни дуг није могуће стабилизовати пре 2018. и то на нивоу већем од 88 одсто БДП-а. Шта све то заједно значи – да држава мора направити економско чудо или да мора наћи додатне мере уштеде. Ово друго је, наравно, лакше, али на примеру Грчке која је пет година исцрпљивала своје грађане разним мерама штедње које нису давале очекиване резултате, требало би добро размислити до које границе издржљивости се може ићи у томе. Ако је по оној Милошевој, када се народ  буни, стежи, када ћути, попуштај, код нас још има простора за притезање. Да ли је трпљење постао наш начин живота, да ли нас је захватио вирус резигнираности или је овај млаки отпор смањењу плата и пензија само последица страха да може бити и горе, можда је и преурањено анализирати. Једно је сигурно, ако нећемо да се лажемо, то није израз наде да ће ако се данас помучимо, сутра бити боље. Ту серију смо већ одгледали. Чини се да смо сви у некаквој дубокој хибернацији и да сваког тренутка треба да се деси неки бум да нас тргне. То, сигурно, није Сириза, ма какву метафору јој приписивали. Грађани Србије су већ три пута за 12 година доносили радикалне одлуке на изборима као одмазду за изневерене наде и осионост власти које су доводили да поправе оно што је претходна забрљала. Сигурна сам да је и ова власт сваког тренутка свесна да јој следи иста казна ако грађани не осете бољитак. Али то се неће десити на следећим изборима, ма како нам било. Рачун ће доћи на наплату тек после њих. Толики је у просеку кредит који ми после Броза дајемо свакој власти. За то време ништа неће бити као што је сада. Може, наравно, бити и горе и боље, зависи од спремности да учимо из сопствених и грешака земаља у окружењу које су за корак испред нас тамо где желимо да стигнемо. Дакле, бајка о ЕУ као чаробној шуми била је лепа док смо били мали. Ако већ нису позобане све мрвице, време је да се тим трагом вратимо који корак уназад да се приберемо. Можда свима нама у томе помогне и Сириза која ће успети само онолико колико су господари шуме спремни да попусте како не би растерали осталу ситну дивљач. То је образац крупног капитала и мамац за лакомост. Све остало је питање памети па и када је у питању “Сириза” која нас чека после СНС.

Зорица Вишњић