NAŠI SMO – SIRIZA
Šta će najnoviji izbori u Grčkoj doneti njenim građanima u ovom trenutku ni analitičari, najlakši na peru ne usuđuju se da prognoziraju, ali čini se da taj događaj nikoga nije ostavio ravnodušnim. Skloni preterivanju tvrde da “bauk Sirize kruži Evropom”, da je na redu Španija i da će se moćni oligarsi, zastupnici neoliberalnog kapitalizma, tek suočiti sa nečim što bi trebalo da liči na svetsku revoluciju poniženih i uvređenih. Drugi, ništa manje skloni preterivanju, cinično prognoziraju da će taj mehur od sapunice pući već 28. februara kada ističe program finansijske pomoći grčkom budžetu, ali svi se slažu u jednom, da na primeru Grčke valja učiti. To se naročito odnosi na zemlje poput naše, dva puta manje od Grčke i po bruto društvenom proizvodu šest puta siromašnije, čiji se javni dug uvećava 92 evra svake sekunde, oko 330.000 evra na sat ili oko 7.965.000 evra dnevno. Tu računicu saopštio je pre tri dana Institut za industrijske odnose, na osnovu podataka s kraja novembra prošle godine. Ministarstvo finansija je pre nekoliko dana objavilo podatak da je javni dug Srbije na kraju 2014. godine iznosio je 22,76 milijardi evra, što je 70,9 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Inače, Zakonom o budžetskom sistemu učešće javnog duga u BDP-u ograničeno je na 45 odsto! Ovome treba dodati i prognozu Fiskalnog saveta da javni dug nije moguće stabilizovati pre 2018. i to na nivou većem od 88 odsto BDP-a. Šta sve to zajedno znači – da država mora napraviti ekonomsko čudo ili da mora naći dodatne mere uštede. Ovo drugo je, naravno, lakše, ali na primeru Grčke koja je pet godina iscrpljivala svoje građane raznim merama štednje koje nisu davale očekivane rezultate, trebalo bi dobro razmisliti do koje granice izdržljivosti se može ići u tome. Ako je po onoj Miloševoj, kada se narod buni, steži, kada ćuti, popuštaj, kod nas još ima prostora za pritezanje. Da li je trpljenje postao naš način života, da li nas je zahvatio virus rezigniranosti ili je ovaj mlaki otpor smanjenju plata i penzija samo posledica straha da može biti i gore, možda je i preuranjeno analizirati. Jedno je sigurno, ako nećemo da se lažemo, to nije izraz nade da će ako se danas pomučimo, sutra biti bolje. Tu seriju smo već odgledali. Čini se da smo svi u nekakvoj dubokoj hibernaciji i da svakog trenutka treba da se desi neki bum da nas trgne. To, sigurno, nije Siriza, ma kakvu metaforu joj pripisivali. Građani Srbije su već tri puta za 12 godina donosili radikalne odluke na izborima kao odmazdu za izneverene nade i osionost vlasti koje su dovodili da poprave ono što je prethodna zabrljala. Sigurna sam da je i ova vlast svakog trenutka svesna da joj sledi ista kazna ako građani ne osete boljitak. Ali to se neće desiti na sledećim izborima, ma kako nam bilo. Račun će doći na naplatu tek posle njih. Toliki je u proseku kredit koji mi posle Broza dajemo svakoj vlasti. Za to vreme ništa neće biti kao što je sada. Može, naravno, biti i gore i bolje, zavisi od spremnosti da učimo iz sopstvenih i grešaka zemalja u okruženju koje su za korak ispred nas tamo gde želimo da stignemo. Dakle, bajka o EU kao čarobnoj šumi bila je lepa dok smo bili mali. Ako već nisu pozobane sve mrvice, vreme je da se tim tragom vratimo koji korak unazad da se priberemo. Možda svima nama u tome pomogne i Siriza koja će uspeti samo onoliko koliko su gospodari šume spremni da popuste kako ne bi rasterali ostalu sitnu divljač. To je obrazac krupnog kapitala i mamac za lakomost. Sve ostalo je pitanje pameti pa i kada je u pitanju “Siriza” koja nas čeka posle SNS.
Zorica Višnjić
