НАШИ СМО – ПАРТИБРЕЈКЕРСИ
Сваки пут кад чујем риф Антонове (Небојша Антонијевић) гитаре и Цанетов (Зоран Костић) словмошн глас којим убитачно слаже животне поруке обичном човеку, не могу а да не помислим – па зашто те “Партибрејкерсе” људи нису озбиљније слушали током осамдесетих, деведесетих, и зашто их барем данас не слушају озбиљније. Исто сам питање поставио себи и пре неко вече гледајући снимак концерта “Брејкерса” са 48. “Зајечарске гитаријаде”. Почели су 1984. године стиховима “Не желим да живим хиљаду година, хоћу сад и хоћу све”, да би четири године касније певали “Ми смо једна хипностисана гомила”. Лудило донето почетком деведесетих покушавали су да савладају антиратном кампањом заједно са пријатељима из “Електричног оргазма” и ЕКВ, свирајући на приколици камиона који се кретао Београдом. Слали су поруку “Мир, брате, мир!” кроз песму “Слушај ‘вамо”, али, као што рекох, слабо смо их слушали. А да јесмо, не бисмо наредне три деценије протраћили на ратове, свргавање Милошевићеве власти, на бомбардовање, на долазак демократије, на транзицију, на скидање демократа и постављање напредњака и све остало. Не бисмо слушали препуцавања између заштитника грађана и министра одбране и не бисмо, што ми рече један пријатељ, боље знали шта је нека старлета синоћ радила у купатилу него ко је добитник Светосавске награде. Ко је рођен те ’84, када су “Брејкерси” почињали, данас је зрео човек, без сигурне визије будућности. Ко је тада био око пунолетства, данас се бори за голи живот, за посао без којег је остао, уколико га је уопште и имао, за здравствено осигурање, како би могао код лекара да скида притисак, лечи срце или поправља преостале зубе у глави. Они који су дигли кредит у “швајцарцима” ради куповине стана или школовања детета од 15. јануара рађају мечку, а држава их саветује да се сами снађу и договоре са банкама. Додуше, неки аналитичари кажу да су грађани који су последњих година узели кредит у еврима, дали више динара за рате него они који су дужници у францима, али зар је то битно. Проблем је у нама јер све више трошимо оно што немамо, а хоћемо све да имамо. Не иде то. Све је више оних са мобилним телефонима који коштају знатно више од месечне зараде и вазда су у неком послу. Трљају прстима по оним дисплејима као да им од тога живот зависи. Али и то је забава за беспослене. Зато, ваљда, и толико обавештених. Ретко ћеш срести некога ко ће признати да је после тебе сазнао за неку информацију. Сви су први, сви већ видели, чули, доживели, “рекао” им “Твитер” или “Фејсбук”, или имају свог човека “на правом месту”. Док се ружне вести насађују једна другој за врат, понека лепа тек промакне на маргинама. Више и не памтимо године за које су нам говорили да ће бити “године процвата” за Србију, тај циљ нам вазда измиче, као мрква на штапу испред бандоглавог магарца. А зашто бисмо било шта и памтили кад то тек треба да се деси? Ко зна кад, и ко зна где. Нада последња умире, али, ајд’ сад буди сигуран да ћеш прегурати до те неке 2018. или деветнаесте или ко зна које. А и ако претекнеш, шта после? Зато ваљда и реже оно Цанетово – “Хоћу сад и хоћу све!” и “Свуда закони, нигде правде, човек мора да бежи одавде”. Оптимизам уливају још само клинци који се озбиљно баве животом, који доносе дипломе и признања о знању из целог света, који кроз школу пролазе да би у њој нешто научили, да би постали бољи, вреднији и цењенији. Још само када би се оствариле приче политичара да ће и овде у Србији синути сунце, у догледно време, па да и ти клинци остану у њој – ето и спаса за све нас!
Слободан Пајић
