НАШИ СМО – НИВО

НАШИ СМО – НИВО

Zorica VisnjicУправо ме је насмејао пост са ФБ једног лозничког политичара који је донео са пијаце  разложни став неименованог суграђанина о питању дипломе актуелног председника државе: “Па шта и ако је купио диплому, боље него да ју је украо”. Звучи шаљиво, али ко зна шта је стварно мислио тај наш суграђанин. Не бих се изненадила и да је то био вапај из очаја пред неким пораженим жутаћем, не Кинезом, наравно, него демократом. Могуће да га је овај провоцирао у смислу: Какав ти је председник, купио је диплому, срамота, а он му је узвратио како другачије него: А ви сте лопови. То значи: па и ако је купио диплому, опет сте ви гори. Можда би то неком са стране изгледало све заједно сумануто, али то смо  ми. Код нас аргументи имају само употребну вредност, није нужна и материјална валидност. Ако је од користи, и највећа глупост биће проглашена за истину. Али, оставимо дипломе по страни, толико је купљених диплома и доктората, једна више, па шта, као да то грађани нису знали у време избора, па им није сметало. Међутим, шта ако смо стварно постали равнодушни на сваку ниподопштину, ако нас више не вређа јавна лаж, увреда, дволичност, омаловажавање и релативизација свега до чега држи поштен свет? О томе с разлогом размишљам ових дана. Наиме, председник Николић рекао је у једном новогодишњем интервјуу да треба размишљати о промени Устава како би убудуће председника државе бирао парламент, а не грађани на непосредним изборима. Хтео је да каже да су садашња овлашћења председника државе недовољна за председнички систем какав имају Американци, Руси и Французи и да, када већ није тако, онда је боље да се угледамо на Немце и да имамо канцеларски систем – јаког премијера и протоколарног председника. У првом моменту није ми се допала таква идеја. Заговорник сам предлога да се врате избори по већинском систему. Сад неко би с разлогом могао да каже, имали смо такав систем па само га на захтев тадашње опозиције мењали у пропорционални како би се сваки глас рачунао. У мом размишљању већински систем имао би улогу само да проветри устајали ваздух у Србији, да направи промају, макар нас и глава заболела. Рачунам да је то једини начин да се из јавног живота уклоне недостојни и да би то натерало све странке да на листе кандидата стављају само оне који могу да победе својим именом и биографијом. На тај начин елиминисала би се и пошаст предизборних коалиција са минорним странкама које све заједно колико их има, на свим листама у збиру, не би могле освојити ни два одсто гласова бирачког тела. Иако по утицају на нивоу статистичке грешке, лидери таквих странака добијају министарска места, посланичке мандате и шансу да касније могу да уцењују свог домаћина или да му покорно служе. У оба случаја, на штету свих грађана. Дакле, логика намеће закључак да бисмо одговорно бирали најбоље. Нисмо луди да гласамо за сумлате, прелетаче из странке у странку, корумпиране, неспособне, алаве и горе од нас самих. Нисмо ваљда луди да избор председника препустимо парламентарној већини и њеним компромисима. Али, господин са пијаце озбиљно је уздрмао моје уверење да је проветравање могуће. Сетила сам се деведесетих и слика одборничких кандидата уз Милошевића, водоинсталатера који су побеђивали докторе, застрашивања кандидата и пристојног света који је желео да остане по страни свих сплетки и каљуга које су ишле уз кампању. Сетила сам се и како су и поједини кандидати ДОС-а побеђивали само да социјалисти не би опет победили.

И шта нам је чинити? Да одрастемо или да се сви упишемо у најјачу странку. Да сви будемо на истом нивоу са председником. Онда бисмо могли и да критикујемо. Упс, грешка, није то тај ниво. Па шта, и ако сам погрешила, бар нисам украла текст.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )