НАШИ СМО – ЈАСЛИЦЕ

Да је будућност у приватном, а не у јавном сектору, слушамо већ годинама, а тај рефрен се све чешће понавља и ових дана. На скупу са представницима Америчке привредне коморе, ову реченицу је  поновио у уторак и премијер Александар Вучић, наглашавајући строфу да је сада “најважније убедити грађане да је будућност у приватном сектору и у томе колико ћемо компанија основати, а не у ухлебљењу у јавном сектору”. Било је то народу, чини ми се, јасно и пре деценију, и пре две деценије, и када је почело расуло фирми у којима је радило по десет и више хиљада радника, али неко се на време “снашао”, а неко није. Неко је успешно запловио таласима приватлука, а неко се утопио у барицама преосталог друштвеног сектора, од којег је већи део однео стечајни цунами. Не би мени сметало понављање познатог рефрена, волим ја и да запевам, мада за то имам све мање разлога, али ме нервира што то чине увек слични, или исти интерпретатори. Управо они који се хране са државних јасала и зарађују редовне зараде у том јавном сектору. Они, који скоро са сузама у очима упиру идеју да траба пратити којекакве конкурсе, семинаре, преквалификације, и који препоручују незапосленом свету бављење малом привредом, ручним радом, таписеријама, везом, хеклањем или прављењем пекмеза од шљива по бакиној рецептури. Исти они који те производе купују по хипермаркетима, а до Београда одлазе службеним аутомобилима, са плаћеним ручком и дневницама. Неко има јасле, а неко ни за јаслице. Баш бих волео да видим на који начин ће продавац старе гардеробе поред Штире да послуша ове савете и рефрене и постане успешни приватник. Па људу гину зарад кило секундарних сировина из “Вискозе”. Да је неко могао да наслути да ће овај хемијски гигант и деценију после престанка производње “ухлебљавати” народ који растурајући погоне, и продајући на отпаду све што се може продати, преживљава дан по дан, никада га не би ни затворио, распућкао и довео до сабласног стања. Како да постане приватник неко ко је у пола каријере остао без посла, или неко ко га ни после свршене велике школе никада није нашао. Неко ко нема одрађен ни приправнички јер се није “снашао” преко какве партије да му то и омогући. Неко ко чека десети или, не знам већ који, у месецу да од бабе, деде, оца или мајке добије кинту за мало дувана и плитке патике. Можда ови са државних јасала то могу, али, не знам зашто онда неће. Ваљда топлије греје радијатор државне канцеларије него нафтарица у чађавој радњи у коју улазе само познаници и ужа родбина, и то ради подневне кафе јер нема паметнија посла. Па за отварање киоска брзе хране, треба ти џак пара (страновалутних), гомила папира и дозвола, а о уплатницама за бројне таксе да и не говоримо. Данас човек ни телефон не може да плати без поприличне поштарине, а комо ли да отвори пиљару. Него, баш ме занима, ако се и догоди та најављивана реорганизација јавног сектора, колико ће од тих “реорганизованих” отићи у приватлук, свесни глобе које морају држави давати кроз најразличитије намете. Намете од којих су до скора и сами преживљавали на “оним” јаслама. Ако све то поотвара какве радње, можда нам и сване. Ко зна?! Можда у том грму лежи зец. Можда више неће бити крилатице “што јужније то тужније”. А и тај југ нам стално долази главе. Од Југославије до Јужног тока. Те јужни ветар, јужна пруга, Југо, јужњачка утеха… Где је ту запад!?

Слободан Пајић