НАШИ СМО – ШВРЋАН

НАШИ СМО – ШВРЋАН

Zorica VisnjicМинистар Александар Вулин одлучио је да скоро два милиона евра намењених за рад невладиних организација из области социјалне политике преусмери у Фонд за лечење ретких болести код деце. Тај потез је повукао пошто су поједине невладине организације обелоданиле списак удружења којима је комисија доделила новац доказујући да некима ту није било место. Уместо да објасни српској јавности зашто се то десило у јеку највеће кампање против корупције, или да омогући независну истрагу случаја па да после тога распише нови конкурс, он је пресекао – паре ће, каже, усмерити на боље место “биће више могућности да неком шврћану дамо шансу за бољи живот”. И сад, ако сте на нивоу шврћана овде можете да ставите тачку. До јуче цела јавност се упињала да убеди државу да преузме одговорност за скупо лечење деце оболеле од ретких болести, а ево за само неколико дана од оснивања, захваљујући емотивном министру, фонд је утростручио буџет. Али пошто због будућности шврћана ова земља не сме да функционише мозгом шврћана, морамо застати да бисмо боље видели шта се заправо догодило. Прво, неприхватљиво је да деца послуже као поткусур, било да су здрава или болесна, друго министар не сме да се поиграва ничијим осећањима, поготову не осећањима најнемоћнијих, треће он одлуке не сме да доноси као човек, како је рекао, већ као високи службеник којем је држава поверила одговоран посао, четврто, паре нису министрове него свих грађана Србије и унапред је планирано где ће бити утрошене, пето, непромишљено је увалио врућ кромпир Влади, шесто, увредио је цео невладин сектор, седмо скочио је сам себи у уста. Оптужујући неке неименоване невладине организације да су се годинама богатиле на рачун државе и ЕУ рекао је да су оне криве што је суспендовао конкурс преко којег је “требало да се у наредна четири месеца запосли 150 људи и четири и по хиљаде волонтера, обезбеди услуга за инвалиде и старије који су требали да добију помоћ преко зиме, а 20 одсто тих средстава је требало да оде у хуманитарне сврхе”. Овом треба додати да су из невладиног сектора упозорили да ће најмање десет дневних боравака за децу са сметњама у развоју престати да раде пошто остају без средстава. Дакле, овде је реч о спровођењу стратегије и Закона о социјалној заштити, па се, сходно томе, да закључити да је конкурс расписан због људи којима је потребна помоћ, а не због невладиних организација. Не сумњам да је министар у праву када тврди да на десетине НВО врте исте пројекте годинама и да за њих узимају паре где стигну, а да од њих заједница има мало, или никакве користи.  Оно што је запањујуће у целом случају је да министар са таквим сазнањима није учинио ништа да то спречи него је скоро два милиона евра оставио њима и неименованим члановима комисије на савест. Неименовани су зато што је министар хтео да их у заштити у њиховој невиности и да на себе “преузме гнев и хајку”. Прво, како зна да су невини када истрага још није ни почела, друго ако већ мора да се дури, онда би било једино логично да се дури на њих што су узели у разматрање пријаве које је у старту требало одбацити, а највише на себе јер дурењем оставља утисак да је недорастао задатку који му је дат. Шта ако му премијер поручи да су му за реформе потребни озбиљни људи, а не шврћани који би волели да личе на њега када порасту.

Бојим се да се наш млађани министар заиграо па више не зна где удара – где је играчка, ту је и плачка, рекли би одрасли.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )