АКТИВНА СТАРОСТ – СТО ГОДИНА НИКОМЕ НИЈЕ МНОГО

Биолошки можемо да остаримо, духом не – поручују двојица маратонаца ветерана Милоје Андрић (83) и Милош Антонић (78) који су без проблема истрчали двадесетак километара Церског маратона

Док су по проласку кроз циљ 20. Церског маратона млађи учесници па и припадници специјалних снага Војске Србије, долазећи до даха говорили како је валовита текеришка стаза много тешка, стари вукови осамдесеттрогодишњи Милоје Андрић и пет година млађи Милош Антонић казали су да је стаза “средње тежине”. Чланови београдског клуба Ветеран који окупља пензионере, редовни су учесници бројних трка у земљи и ван ње.

 – Волим овде да долазим и трчао сам у Текеришу, па и до Лознице, више пута. Овде ми је деда 1914. преговарао са Аустроугарима, а они су парламентарце по окончању разговора стрељали. Зато и због сећања на њега и остале церске јунаке радо овде трчим баш као и у Јајинцима где ми је убијен отац у другом рату. Задовољан сам како сам данас трчао. Трчим већ 30 година и никада одустао нисам. Увек кажем, за време ме не питајте, али ћу сваку да издржим. Имам више од 90 пехара, а медаља и диплома и не знам колико. Не тренирам јер идем на трке. Раније по 35 годишње, а сада 20 – прича несаломиви Милоје.

На недавним Балканским играма Андрић је имао три трке за три дана и, каже, сви су се чудили како је то могуће у његовим годинама. Већ и то је довољан успех, али се он није њиме задовољио, већ је освојио бронзане медаље на пет и десет километара, а на полумаратону је био први.

Његов клупски друг Милош Антонић тренира од малих ногу и учествовао је на светским првенствима у Шведској и Јужној Африци као и на Атинском маратону, а десет година је трчао трку мира од Београда до Солуна, односно Свете горе и Крфа. И његов се деда борио на Церу, али је имао среће да види непријатељу леђа и у славној бици, али и на Солунском фронту.

– Трчим гладан. Најбоље ми је када не једем увече уочи трке и све док не стигнем на циљ. Наши ветерани су чудо једно. Где год да одемо, освојимо низ медаља, а са балканских такмичења доносимо више од 70 одличја. Раније нас је са Фрањом Михалићем ишло четворо, петоро, а сада иде пун аутобус. Незгодно је што фирме више не могу да нас подрже, али онда одвојимо од пензије па, ипак, одемо на такмичења. На пролеће нас чекају Бугарска и Турска – прича Антонић.

Иако се ближе деведесетој и осамдесетој, два ветерана не одустају. У Текеришу им нису сметали ни стаза ни њене узбрдице и низбрдице, ни сунце које је угрејало, ни ветар који је хладио. Кажу да воле да трче кад је тако, а за младе генерације имају поруку.

– Млади би требало да се угледају на нас. За дуг живот важни су исхрана, одмор и рекреација, то нас је и Михалић учио. Млади данас више воле кафиће и да дуго преко дана спавају, а ми сматрамо и доказујемо да је трчање богатство. Препоручујемо да сви трче, и млади и стари, и полиција и новинари, сви. Фрањо нам је говорио да је прва три километра тешко, а после кад се загази у то, не мислиш кад ћеш се вратити. Сто година никоме није много. Биолошки можемо да остаримо, духом не – одрешити су маратонци-ветерани док најављују виђење следеће године на истом месту, на истој стази у част јуначких предака.

Н. Т.