НАШИ СМО – ШТЕДЊА
Када примите октобарске зараде и плате, ма колике да су, део који ћете већ у децембру дати у државну шпар-касицу потрошите са својом породицом у здрављу и весељу на неку заједничку радост. Или још боље, купите већ сада новогодишње и божићне поклоне, то вам дође као чиста штедња јер ће вам у децембру управо толико недостајати за елементарни живот. Ово се, наравно, односи на све пензионере и запослене у јавном сектору који примају више од 25.000 динара и трунку више од републичког просека, а не односи се на привилеговане рекордере. Иако су званичници ових дана били изричити у тврдњи да ће примењени образац прогресивног смањења пензија и линераног смањења плата бити социјално праведан, проста рачуница показује да није тако. Ко ће лакше да поднесе смањење пензије – онај ко од 100.000 динара изгуби 16.500 динара или од 35.000 -2.200 динара. Или онај који од 30.000 плате изгуби три хиљаде или ко од 150.000 изгуби 15.000 динара. Осим тога, запослени у јавном сектору, који су мењали фирме, већ су осетили ударац по џепу пошто су применом Закона о раду изгубили део принадлежности по основу минулог рада, тако да ће многима од њих плате по оба основа бити смањене и за двадесет одсто. Ако се задржимо на минулом раду, онда долазимо до чињенице да ће због година стажа код претходних послодаваца, бити смањене и зараде оних који су нашли ухлебљење у јавном сектору, а примају до 25.000 динара. Значи, није тачно да је држава заштитила 113.000 запослених са најнижим примањима. Истина, јесте 61 одсто пензионера или нешто преко милион који примају до 25.000 динара, али не бих се ја тиме хвалила. Не бих ни на месту министра финансија поручила просветним радницима да ако држава не уштеди на онима који примају између 40.000 и 60.000 динара, на чему да уштеди?! Шта му би? Ево на пример на свим мерама штедње које су најављиване пре смањења плата, а ниједна није остварена, од службених аутомобила (признање премијера да нико неће да се одрекне тог луксуза), свите која без потребе иде на вишедневна службена путовања у иностранство (председник са супругом и 25 људи био у Америци), запошљавању партијских кадрова (50.000 радника новозапослених у јавном сектору), смањењу прекобројних у јавном сектору, укидању непотребних агенција и других државних тела, укидању субвенција пропалим јавним предузећима, бољој наплати ПДВ (за 12 одсто мања наплата него 2006. или 10 одсто него 2008. у којој је букнула светска економска криза), одустајању од погубне политике да се порезима гуше најмањи, а да се дугови опраштају највећима, да се сива економија третира као “социјално” прихватљиво затварање очију, а да се стварним социјалним случајевима поручује да треба да раде како се не би осећали као “друштвени паразити”. Или још бољи пример, из којег може да изађе и предлог – НБС је у овој години исказала губитак од 44 милијарде динара, а повећала плате за 639 милиона. Нека лепо врате те паре држави пошто та њихова повишица има тежину умањења 12.100 плата у просвети, а само месечна плата гувернерке (535.323 динара) износи више него десет месечних плата просветног радника. Њено месечно умањење зараде биће веће него његова без умањења. Знам да ће контра-аргумент бити да званично у Србији само три одсто запослених у јавном сектору имају месечне плате изнад скоро три просечне, али да ли је нормално да на скали најплаћенијих државних функционера председник државе буде на 17, а премијер на 18 месту. Притом на тој топ-листи има и директора јавних предузећа које су за држави буџет рупе без дна, а њихови запослени добијају и 13. плату.
Али вратимо се штедњи преко џепа оних који би били срећни да им плата износи колико и губитак зараде првих пет најплаћенијих. Најпоразније је то што је Фискални савет већ израчунао да њихова мука неће бити довољна да држава покрије недостајућих 700 милиона евра годишње. Али још нико није израчунао колико ће се изгубити на другој страни падом куповне моћи, растом дуга за комуналије и свакодневним кидањем живаца пред празним новчаницима и изгубљеном надом да ће бар наша деца живети боље.
Па, ако сам вас сморила овим силним бројевима, шта ћете радити наредне три године када будете морали сваки дан да рачунате исто, по сто пута.
Зорица Вишњић
