НАШИ СМО – ПРОПАДАЊЕ

Овога никад није било, чак ни деведесетих година. Хвала вам свима што сте дошли, али мој утисак је да смо ми овде узалуд.  Нисам узалуд радила, али узалуд стојимо овде и мислим да су ствари отишле у много лошем правцу – ова изјава Оље Бећковић у недељу увече, испред зграде ТВ Б92,  мој је утисак недеље. Ако дозвољавате ја бих и да образложим зашто дајем глас за овај предлог. Прво, ако се некоме чини да је претерана паралела са деведесетим, одмах да кажем да није, али ако неко мисли како се због љутње на Вучића рехабилитује Милошевић, греши у старту. Овде је реч о много озбиљнијем проблему – о систематском пропадању не само једне професије, него једног друштва ометеног у развоју. Дакле, потписујем да је новинарство деведесетих имало часнијих момената него у годинама које су дошле касније. Прво у деведесете смо ушли са изузетном генерацијом новинара и у штампаним и у електронским медијима не само у Србији, него у целој тадашњој Југославији. Били су образовани, а смелост је долазила из знања, здраве конкуренције и свести да је друштво спремно за промене. Они су били и прве жртве новог режима, али тамо где су се затварала једна, отварала су се друга врата. Деведесете су изнедриле неколико нових добрих медија у које су могли да се склоне прогнаници из јавног медијског сектора и да свој посао раде још професионалније и боље у сваком погледу. Пропадање је почело већ у ноћи 5. октобра 2000. када су медији добровољни заточеници бившег режима славодобитно отворили врата новом, а он пожурио да у својој победничкој милости помази по глави самоослобођене. Тог момента зачело се ново поданичко друштво које данас има метастазе по целом телу. За разлику од деведесетих када су независни медији ницали захваљујући издашној помоћи са стране, данас на њу нико више не може да рачуна. Свет је овде већ обавио посао и неће се нимало узбуђивати због гушења медијских слобода. Заправо, хоће, али само мало и спорадично, тек да се одржи привид пристојности и тек толико да се не обрука пред сопственом јавности. Све док ова власт, као што су и оне раније, буде испуњавала високе задатке, може бити слободна да медијске прилике креира према сопственим потребама. Тај филм смо већ гледали у приватизацији која је нокаутирала локалне медије у Србији, а у националне довела власнике којима само повлашћени знају име. Да ли стварно неко мисли да слободни стрелци данас могу вратити достојанство професији која је најконтролисанија у држави на најбаналнији начин? И то није тајна, оглашивачи иду тамо где власт воли да се слика, а власт где се лепо слика никад не иде празних џепова. У овој поразној чињеници рејтинзи и поверење публике не играју никакву посебну улогу јер од тржишта не могу да живе ни млекаџије. Лепо је то схватио и један наш одборник који се нешто љутећи на ЛН брецнуо за говорницом поручујући, онако узгред, да су новине опстале и “захваљујући субвенцијама од града”. Размишљала сам да јавно одговорим и објасним да локални медији не добијају субвенције, да не траже милост него да је то пословни однос у којем обе стране имају обавезу да информишу јавност, а новинари и да у њено име постављају питања. И наравно, требало је јавно да питам да ли сам добро схватила поруку под наводницима. И одустала сам, као и сваки пут, ценећи да ћу, у граду у којем јавност нема никаву улогу, бар поштедети себе додатног нервирања и лажних истомишљеника. Сасвим сам сигурна да је и Бећковићка на исто мислила јер Београд на почетку ЏЏИ века сасвим личи на остатак Србије забављене о сопственом јаду којој добро дођу разни шоу-програми, ријалити зајебанције и сви други мизерни садржаји који служе да мозак одморе од брига пред спавање.

Али, дно по којем се већ предуго ваљамо или ће се претворити у живо блато или ће навести неког на размишљање како да се ишчупамо одатле. То сасвим сигурно неће бити Вучић, иако има на чијим грешкама да учи, зато што је он још увек у меденом месецу своје моћи, али то би могла да буде грађанска Србија којој је пут отворила разбијена, безидејна и у сваком смислу немоћна опозиција.

Ко зна зашто је све ово добро, то питање је мој други утисак око којег се нимало не двоумим.

Зорица Вишњић