НАШИ СМО – ПОНОС
Као што пре неки дан рече Матија Бећковић – Понос се у Србији већ дуже време спомиње само кад је реч о геј паради. Али да не буде забуне, ово није текст усмерен против сексуалних мањина, нити геј параде, нити било чега другог у вези са тим. Просто, реч је само о констатацији или тачније о шлагворту. Када смо већ начели ту тему, а коју би другу, нисам баш сигурна да смо из прошлонедељне шетње сви заједно изашли са бар једним разлогом више да се осећамо поносним. Најпре, није било никакве сумње да ће ове године бити парадирања иако је власт до последњег часа држала извесну ноту неизвесности, чисто због драматизације целог случаја. И није то било нимало лоше осмишљено. Брисел је добио поруку какву је и очекивао – да ће Србија поштовати све услове на путу ка ЕУ, а домаћа јавност да што се мора, јесте тешко. Можда и емотивно болно али издржати се мора у име вишег циља. Значи, отворено се фолирамо и то нам не служи на понос. Даље, изостанак хулигана са овог скупа не значи никако да су се они уплашили барикада и седам хиљада полицајајца под пуном опремом, него упућује на закључак да је ту било “џентлменског” споразума са њиховим вођама који су, као што се зна, увек на линији. Зато они, када случај захтева, остају недоступни органима гоњења па остају некажњени за паљење џамија, за паљење амбасада, пљачкање града и пребијање новинара, а опет, када се отму контроли, очас посла буду идентификовани и приведени пред лице правде. Шта после бива – што се на суду деси, на суду и остаје. Значи, не можемо бити поносни што су хулигани матирани, јер нису, само можемо још једном потврдити уверење да што држава хоће, она то и може. И на крају, да ли припадници хомосексуалне заједнице могу бити поносни на своју победу? Могли би када би то, уистину, била победа. Али, није. Како се зове слобода коју у првом реду колоне брани сам врх дипломатског кора, да занемаримо домаће званичнике, а са свих страна по седам полицајаца на једног шетача? Пада ми на памет много речи, али ниједна права. Значи, ништа. Нула у рубрици евалуација. То вам је оно у обрасцу за пројекте кад треба да уверите финансијера да није бацио паре. Нико у Србији у понедељак није променио ни за нијансу став о сексулним слободама као о универзалним људским слободама. Они који су били против, још више су, а они који верују да не можете бирати кога ћете волети, остали су резигнирани над целом овом представом, лицемерном у сваком случају. Тако питање поноса остаје на личном нивоу. На њу имају право само они који су се у недељу нашли у колони побеђујући лични страх или срам или они који још увек верују да треба бити тамо где се осваја или брани слобода. На пример у подне у веселој колони дугиних боја, а увече пред зградом Б92.
Да, да не заборавим, а важно је. Поносни могу бити и сви они који су тог дана у пребијеном Вучићу видели само Андреја. Показао, или не показао, личну карту, или шта је већ тражено, грађанин Андреј, а ни остали из друштва, нису смели бити брутално претучени. Десет пендрека на једна леђа је оживљена слика из деведесетих која се повампирује кад јој се најмање надате, као казна за заборав.
И сасвим на крају да вас питам за мишљење ко ли је поноснији на себе ових дана, млађани напредњак који је оптужио лидере СПС за окорели криминал или они који тако стоички подносе тешку оптужбу? Ћераће они њих још, до границе издржљивости поноса. Свог или њиховог, на исто изађе. С ким си онакав си.
У сваком случају, не би било лоше размислити о Бећковићевим речима. Ех, ти Бећковићи, увек вас терају на размишљање и свођење неких утисака.
Зорица Вишњић
