НАШИ СМО – СИРОМАШТВО
Пре неки дан силом прилика слушала сам разговор двоје пензионера. Он живи од инвалидске, она од породичне пензије. Обе заједно за једва пристојан живот. Јеси ли слушала вести данас? Шта се дешава са Украјином? Много ме то секира – каже он. И ја се секирам, каже она. Стварно вас то секира?, нисам могла да одолим. Наравно да се секирам, ко зна како ће се то одразити на нас, каже она. Добро је да се секирају због Украјине, мање боли него да се секирају због својих живота, помислила сам. Овај случај навео ме је на размишљање о нашој националној склоности да стално некога жалимо и да се поредимо са онима који су гори од нас. Тако су нам, у далеко бољим временима, сваки пут када бисмо отворили питање повишице плата, затварали уста речима: Ћути ту, шта да кажу радници “Зајаче”, после, како је време одмицало, таквих примера бивало је све више и више. Узалуд би било потезати аргументе да су њихове фирме у великим проблемима, а наша није, важно је било увек наћи негог коме је теже. Таква нам је и власт, увек је она претходна била одговорна за све проблеме које није могла да реши актуелна. Они су били гори, само да се не врате. А сви су се враћали на овај или онај начин. Само су се мењали наши страхови од могућег горег, не дај Боже. Рат, плаћено, па неплаћено одсуство, приватизација, губитак посла, губитак достојанства, губитак здравља, губитак свега што личи на стварни живот. Зато смо пригрлили ријалити програме, где су сви гори од нас, Екрема од којег смо паметнији, политичаре од којих смо поштенији, таблоиде и ружичасту телевизију који обезбеђују сваковрсну храну за нашу насушну потребу за горим. И ево где смо, на првом месту међу сиромашним земљама Европе са стопом сиромаштва од скоро 25 одсто! Где сада да идемо по утеху када смо ми најгори? На друге континенте? У земљи где је 40 одсто неписмених и полуписмених може се стићи само до сопственог зида иза чије капије се деца амнестирају од свих несташлука и неподопштина речима: Као да су друга деца боља! Зато у животу просечног Србина данас велику улогу игра Украјина, јуче Израел, пре тога Сирија и Либан. Не знамо где су, али знамо да је њима теже и знамо ко је за то одговоран. Исти непријатељ који је и нас упропастио. И зато ми страствено мрзимо све што долази са те стране јер њихови животи нису гори. Немам никакав одговор на питање зашто је тако, осим претпоставке да нојевски начин живота водимо само зато да се не бисмо суочили са својим ликом у огледалу. Када бисмо се поредили са бољим од себе, онда бисмо морали више да учимо, радимо, ризикујемо и постављамо питања. Овде више нико не поставља питања и нико се не секира због будућности. Овде се живи за данас, главе окренуте у прошлост, али не да би се видело где смо грешили, него да се нађу аргументи за жалопојку како нам је некад било боље. Или да нађемо кривца зато што нам је данас горе. Прошло је скоро месец дана како су медији подсетили на поразне статистичке податке о писмености и већ неколико дана о стопи сиромаштва. И ништа. Мук. Игноришемо. У истом дану када су осванули наслови о нашем сиромаштву, повела се владина прича о смањењу плата и пензија, најава ревизије инвалидских пензија (то је у реду), али и дечјих додатака. Испада да је државу ојадила сиротиња која сваког месеца стави у џеп по две-три хиљаде намењених за издржавање деце. Није јасно зашто то раде, када се стално пооштравају услови за добијање дечјих додатака, а смањује број рођене деце. Пензионери са почетка текста када стигне пензија прво одвоје за лекове и унучад, плате рачуне и онда до следеће пиље у ТВ и секирају се због Украјине. Кад им смање пензије, нема везе, правдаће то тешким стањем у земљи које може бити још горе. А да размислимо о идеји да би могло да нам буде боље? Да, напокон, изађемо из драме Душана Ковачевића “Лари Томсон – трагедија једне младости” било би пожељно уврстити је у обавезну лектиру у средњим школама. Некако ми се чини – када би наша деца савладала то штиво, њиховој деци би било боље. Зорица Вишњић
