НАШИ СМО – ЦЕР
Мени је данас уторак, а вама је данас петак. Ја данас, у уторак, пишем овај текст, док ми је још врућа тема, а ви ћете га читати, данас, у петак, када изађу новине. Објашњење потпуно непотребно, али купујем мало времена како бих средила мисли, узбуркане најважнијим догађајем дана. Да није наслова, још бисте могли и помислити да говорим о избору новог министра привреде. Кладим се, а волела бих да изгубим, да је то била главна тема у друштву у среду и четвртак. Брига ме данас за то. Овај или онај, сасвим свеједно, после њега ће доћи други. Овај дан је важан само по Церу и ако сам изгубила опкладу, онда је Србија проговорила о себи. Ако Србија ћути, онда ОК, ја грешим када тврдим да нисмо достојанствено обележили стогодишњицу велике победе и великог страдања. Бар, ни близу прошлогодишње прославе Миланског едикта чему је била посвећена и цела година. Тако смо ми у име целог хришћанског света славили тај, збиља значајан датум, којим је установљена верска равноправност и престао тристагодишњи прогон хришћана. На челу организационог одбора за прославу 1.700 година Миланског едикта били су председник државе и патријарх. Није се штедело – 19 милиона динара за позоришну представу, више од сто милиона за цео програм. Плус новоподигнута црква светих Константина и царице Јелене у Нишу, па споменик, па оперска представа којој је присуствовао председник, па пет хиљада Нишлија у живом крсту са упаљеним свећама. Све супер. Нека свет види да смо за верску толеранцију, да смо верујући народ и да ценимо цара Константина Великог иако он нама није ништа. Само је рођен у граду који данас припада нама и то је све што нас повезује. Он је био Римљанин, а церски јунаци су наши. Ваљда и они мало припадају свету, бар оној половини са којом смо били на истој страни у Великом рату и којој смо донели прву победу, која се и данас изучава у свим војним академијама. Зашто их нисмо позвали да заједно прославимо, како доликује, зашто нисмо организовали научне форуме и пружили прилику еминентним историчарима и војницима да лепо говоре о нама, зашто је у целој српској кинематографији снимљен само један филм о Церској бици…? Да ли смо се уплашили да нас не надјачају они који су нас окривили за рат или смо ми данас, збиља, добра вест за цео свет јер смо окренути будућности и економском просперитету и више не изазивамо невоље, како рече премијер Вучић CNN?
Углавном, драги моји, смандрљасмо ми ову прославу, која како је првобитно планирано није ни требало да буде на Церу, него у Народном позоришту. Гледам пренос и не верујем, председник државе послао венац по изасланицима, председница Народне скупштине, такође, нигде престолонаследника, унука славног краља који је у воловској запрези прешао Албанију, нигде његовог венца, нигде нашег градоначелника да, како доликује и, како је до сада било, поздрави скуп. После чујем да ни престолонаследник ни градоначелник нису били предвиђени протоколом. Наши били упорнији па им ипак дозволили да положе венац у званичном делу програма, а престолонаследника било срамота (претпостављам) да само стоји у публици и да после званичне церемоније полаже венац. Венац је у његово име положио Крунски савет, али далеко од ока камере. Ако због тога није дошао на Цер данас, свака му част, а ако је имао преча посла, на част му било. Али где је био председник? Које је то важније место било од Цера данас и зашто они који су плаћени да га саветују и праве му распоред обавеза нису рекли да је Текериш пречи од Наиса, а Карађорђевићи од римског императора! Не знам да ли смо се огрешили о претке, али јесмо о хришћанске вредности чије смо установљење гламурозно прославили. Заборавили смо у том дану да се званично захвалимо добротвору Нићифору Аничићу родом из околине Пријепоља, а на привременом раду у Јуханесбургу који је финансирао све радове у компексу. Кажу да му није било право што су новинари објавили да је издвојио 60.000 евра јер “паре се не броје када се за претке даје”.
Нису ни преци мерили ни величину своје жртве ни величину своје победе. Оставили су то нама. Али, ми смо такав народ, радије спомињемо своје поразе него победе и своје “издајнике” него родољубе. И да нам је да нас, некако, свет заволи, као што ми волимо њега. Уби нас неузвраћена љубав.
А, да пробамо са самопоштовањем? Можда то упали. Тамо далеко, далеко од мора.
Зорица Вишњић
