У ЛАВИРИНТУ ПРОПИСА – И БЕЗ АЛИМЕНТАЦИЈЕ И БЕЗ ПОМОЋИ
Досуђене алиментације улазе у приход старатеља деце и када се не исплаћују због чега многи не могу да остваре ни право на социјалну помоћ. Да би доказали да је алиментација само мртво слово на папиру, потенцијалне кориснике чека компликована процедура. У Центру за социјални рад у Лозници на евиденицји се налази двестотине судских решења о издржавању која је тешко спровести у дело
Због развода бракова у нашој земљи сваке године око пет хиљада деце остане да живи са једним родитељем, а чести су случајеви да остану и без новца за издржавање. У Србији се не зна тачан број самохраних родитеља, али се процењује да их има најмање 75 хиљада. Према подацима Министраства за рад и социјална питања, број кривичних пријава за кривично дело недавања алиментације у сталном је порасту. Док је пре дванаест година пријављено 877 таквих случајева, тај број је пре две године порастао на 2.141. Изменама Породичног закона који би требало да буде донет ове године, биће уведен и алиментациони фонд за родитеље који не успевају да наплате издржавање које им је одредио суд. Ова институција постоји у многим европским државама, где оне из свог буџета плаћају алиментацију уместо несавесних очева и мајки, против којих потом покрећу судске поступке. Из овог фонда би се исплаћивала алиментација деци чији родитељи не испуњавају обавезу издржавања у периоду од три месеца узастопно или у року од шест месеци са прекидима. У Министарству нема дилеме да ли би ову институцију требало увести у закон или не, већ само да ли фонд треба да буде на централном, односно републичком, или на локалном нивоу. Међутим, истичу да формирање фонда неће решити проблем ако се не промени и Закон о обезбеђењу и извршењу. Он мора да гарантује бржу наплату од оних који не поштују судске одлуке а можда ће увести и приватне извршитеље у ову област. А док се све то не спроведе у дело, самохрани родитељи без посла и са алиментацијом на папиру суочавају се са тешким егзистенцијалним и ништа мање тешким административним проблемима.
У Центру за социјални рад у Лозници на евиденцији се налази 200 судских решења за родитељско издржавање од којих је већину тешко спровести. Једна од самохраних мајки која има проблем са наплатом алиментације од несавесног оца је и Љубица Чугуровић (42) мајка три кћерке од 10, 9 и 7 година. Она тренутно живи од социјалне помоћи која исноси петнаест хиљада динара и од дечјег додатка од девет хиљада динара.
– И када смо живели у заједници отац није доприносио издржавању породице, нарочито после рођења трећег детета када се одао алкохолу и почео насилнички да се понаша. После раскида заједнице прешла сам са децом из Петровца на Млави у Лозницу, свој родни крај, јер сам мислила да ћу се лакше запослити. Овде смо остварили право на дечји додатак и социјалну помоћ за коју су ми рекли у Центру за социјални рад да ће бити обустављена због висине издржавања коју је отац за ове две године био дужан да плаћа, али он то до данас није учинио. Поднела сам и кривичну пријаву због недавања издржавања, поступак је завршен и пресуда гласи да је он крив што није исплатио дуг без обзира на то што је незапослен и нема имовину. Међутим, ја од тога немам ништа, остаћу и без социјалне помоћи, а како су ми рекли мораћу и да вратим све што сам до сада примила – каже Љубица.
Како нам је рекао Раде Исаковић, помоћник директора Центра за социјални рад у Лозници
пошто је Суд, на основу тужбе за издржавање коју је Љубица поднела, пресудио да отац плаћа пет хиљада динара по детету, издржавање се на основу те судске одлуке води као приход породице.
У Министраству за рад и социјална питања су нам рекли да у оваквим случајевима треба покренути поступак извршења, али и додали да ако извршитељ решењем утврди да не постоји имовина из које ће се овај вид издржавања наплатити, онда ни Центар за социјални рад то не може рачунати као приход. Али, оног тренутка када се спроведе изршење све што је примљено на име социјалне помоћи мора да се врати у буџет Србије – рекли су нам у министарству.
Закон је јасан и процедура мора да се испоштује, јер, како су нам рекли у министраству не може се некоме веровати на реч да није примио алиментацију. Али, да ли неко мисли и о томе шта у међувремену раде и од чега живе сва та деца која су остала на бризи једног родитеља, без алиментације а сада и без социјалне помоћи? Зар у таквим случајевима није могло да се нађе и неко једноставније решење?
В. Мићић
