НАШИ СМО – СИР

НАШИ СМО – СИР

Zorica VisnjicИма једна сјајна књижица која се зове “Ко је мазнуо мој сир?”. Одлична је за одрастање, а још боља за разумевање наше нарави и прилика. Аутор Спенсер Џонсон послужио се басном да би нам послао снажне поруке и поуке о нужностима промена и последицама њиховог одбијања или неуочавања њиховог доласка. Нећу да давим, препоручујем да је прочитате и поклоните свима које волите. Те књиге сетила сам се ових дана када су се власт и синдикати препуцавали око измена Закона о раду и Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Пошто смо појели сав сир, два закона, која најдиректније утичу на живот сваког грађанина, ушла су у процедуру усвајања по хитном поступку без јавне расправе. Властима је остало да нам објасне како ће Закон о раду омогућити брже запошљавање и бржи прилив инвестиција пошто ће се послодавци растеретити баласта још из доба самоуправљања, а синдикалцима је то била ретка прилика да ламентирају над обесправљеним радницима. Мене су нервирали и једни и други. Прво, неће Закон убрзати отварање радних места него економски интерес послодавца, и неће нам овај Закон одузети радно достојанство пошто смо га изгубили оног момента када је први бизмисмен отворио капију кроз коју су изашли очајници, а кроз коју нису ни покушали да уђу синдикати. И све српске власти и сви српски синдикати криви су за то. И једнима и другима у опису радног места било је да спрече израбљивање људи и поткрадање државе кроз неплаћање рада, пореза, доприноса и свега што спада у цивилизацијски поредак ствари. Уместо тога, саучеснички су окретали главу јер боље је да сви ћутимо кад већ ћуте и они који морају да трпе. И сад, уопште нисам сигурна у озбиљност сукоба у тој породици, једни другима као нешто пребацују. Сад синдикалне вође (кога ли воде) као штите своје привилегије преко леђа радника и државе. Па ко их је убацивао у државне управне одборе, ко их је тетошио тим лимузинама у јавном сектору и са каквим намерама? Часним, вероватно. Уместо те халабуке, било је потребно само да нам објасне да ли ће неолиберални закон пратити и контрола каква се спроводи у свим земљама неолибералног капитализма. Само на такав начин сви су на крају на добитку, а наш нас води до пензија у чију будућност нико више не верује. Ваљда због тога, нико се није претерано ни узбуђивао због измена Закона о ПИО који ће коначно у Србији решити питање равноправности полова пошто ће и жене у пензију са 65. Дај, Боже, да потрају ове од којих се данас прехрањују и школују унуци, и дај, Боже, да премијера послужи меко срце, макар и Вујовић прешао у саветнике.  Само бих волела да ми се објасни разлика између мотива оне владе која је повећала буџетски дефицит да би повећали пензије у моменту када нису биле довољне ни за лекове и ове која неће да их смањи упркос том истом дефициту. Мора бити да или и једни и други или имају меко срце или немају нешто друго да ураде оно што се мора.

У књизи коју вам препоручујем један од јунака извукао се из лавиринта и кренуо у потрагу за новим залихама сира тек када је направио списак шта би све урадио када се не би плашио, други је остао да гладује непрестано понављајући питање: “Ко је мазнуо мој сир?”

Бојим се да ехо тог повика хорски одзвања и у нашем лавиринту.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )