НАШИ СМО – ЛАЖЊАК
Некада је све имало свој ред, добри ђаци уписивали су се на добре факултете и углавном су их завршавали у року. Наравно, увек су постојали вечити студенти, неки од њих су продужавали студије јер су се у међувремену запослили или су се бавили уноснијим послом као што је, рецимо, политика која им је касније и омогућила да коначно добију диплому. Додуше, увек је било и оних који су испите завршавали у кабинетима, у четири ока са професором, али је ипак све некако било наивније и стидљивије него данас, или се мени бар тако чини. У овим смутним временима свако може постати академски грађанин. Најважније од свега потребно је имати довољно новца за упис на неки новоникли факултет, често и са климавом акредитацијом, може се полагати уз унапред добијена питања, или и то прескочити, а добити диплому. Диплома као и факултета, које неки зову „испоставе на ливади“, има разноликих. То су факултети за менаџмент, за услужни бизнис и све и свашта који су изникли као печурке после кише од којих, осим што поносни власник може да их окачи на зид, нема ама баш никакве користи. Посла нема, осима ако га странка не обезбеди, а звање које се стекне врло често не препознаје ни биро рада нити надлежна институција на којој би ти свршени студенти требало да одраде приправнички. Већина се ту не зауставља, већ „пише“ магистарске, па онда докторске радове. О стеченим дипломама преко ноћи говорило се и раније као и у време последњих избора када је обелодањено да је наш актуелни председник Томислав Николић, времешни политичар, дипломирао на Факултету за менаџмент и то пре истека студијског програма, за три и по године. Да невоља буде већа факултет у то време није ни имао акредитацију, али ником ништа, све се заташкало. Јавност је ових дана узнемирио и тзв. плагирани докторат млађаног Небојше Стефановића, садашњег министра унутрашњих послова, а некада председника Скупштине Србије, који је бранио на приватном факултету Мегатренд познатом по бројним професорима из света политике, естрадним студентима као и по бесплатној првој години за новопечене студенте. Стефановић се бранио тако што је изјављивао да су у питању политичке игре и да је његов докторат поштено урађен. Бранио га је и премијер Вучић и његов ментор свемоћни Мића Јовановић, власник и сада већ бивши ректор Мегатренда док и њему не покуцаше на врата пошто открише да у Лондону не постоји његов докторат. Онда је испливао сасвим други докторат из 1991. одбрањен у Крању, у време распада ондашње Југославије. Весели Мића сада се не скида са екрана, више ни диплома није тако актуелна, говори о свом богатству стеченом у тужним деведесетим годинама које су за њега, и њему сличним, биле веселе и берићетне. Лажним докторима наука ових дана придружио се и лажни доктор Клиничког центра у Нишу Милан Јовановић за којег се сумња да је фалсификатом дошао до звања васкуларног хирурга на основу чега је постао и редовни професор. Са лажном дипломом оперише људе, одлична прича за хорор филм.
Лажни факултети, лажни студенти, лажне дипломе, лажни ментори, лажни магистрати, лажни докторати, лажни …. па у ком времну ми то живимо, у каквом друштву где је све под знаком питања, али и узвика. Да ли свему овоме има краја, да ли ће се преиспитивати све дипломе стечене не само на Мегатренду већ и на разноразним микротрендовима, да ли ће се преиспитивати акредитације и како се до њих дошло? Тешко. И ништа, фураш и даље, заузмеш важну позицију и нико ти ништа не може. Заправо, може. Како Мића рече у једној емисији на телевизији са националном фреквенцијом: „Ма, рекао бих ја шта могу да ми ураде али нећу да будем прост“. Како да буде прост доктор наука и витез британског „Реда љиљана“? То не бива. Ваљда смо прости ми који још држимо до оригинала, а лажњаци су одавно у тренду.
Верица Мићић
