НАШИ СМО – ТРОВАЊЕ

NebojssaНе требају нама непријатељи, одавно је јасно, довољни смо сами себи. Ако се не делимо по томе ко коју династију подржава, ако се не раздвајамо на партизане и четнике, родољубе и издајнике, делићемо се по боји дреса клуба за који навијамо. То нам, међутим, неће бити довољно него ћемо у братској мржњи, док су нам уста пуна српства и свакоразног родољубља, свим срцем тежити да разбијемо главу онима који подржавају другу страну и пролијемо српску крв. Немогуће је чути говоранцију о спорту у којој се не спомиње да он младе склања са улице, али се истовремено дозволило да улица буде уведена у спорт. Не спорећи да проблема има одавно, у последње време два, па хајде, човека свој мали, међусобни приватни рат, узгред очигледно обилато коришћен за лични маркетинг, успешно су увела у дворане, али и проширила кроз народ, или бар навијаче. Имена им не спомињем јер у новинама није пожељно псовање, али сигурно добро знате те бахате главе.

Протеклог викенда отров који су раширили деловао је у београдској дворани “Пионир” претворивши нешто што је требало да буде празник кошарке и спорта у, речју, срамоту. Уместо да на почетак завршнице Суперлиге они који имају среће да је могу гледати са трибина дођу породично и уживају, а они други исто тако седну испред телевизора, присуство оваквим догађајима постало је ризично за здравље, али не због спортских узбуђења. Телевизијски пренос би требало изместити иза поноћи уз ознаку “забрањено за млађе од 18” и напомену “садржи сцене насиља” јер су неки израз спортско борилиште схватили исувише доследно узгред изгубивши реч спортско. Од суботе увече друштвене мреже преплавили су коментари од којих су многи, можда и већина, клупски обојени, а истина, да је спорт који нам је у прошлости доносио много радости постао ругло, као да их не узнемирава. Када се сагледају штета и срамота нанети спорту па и самој земљи, крајње је небитно ко је победио и коме ће на послетку припасти титула.

И докле ћемо тако? Док некоме глава не остане на паркету, трибинама, трави? Хоћемо ли и тада зажалити само ако то није глава некога из супротног табора? Питање је колико је отров дубоко доспео и има ли држава, а ствар одавно више није могуће препустити само спортским савезима, снаге да се избори са њим? У овој земљи постоји Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама, постоји, али се, као и многи други, баш нешто и не спроводи. Како би било када би после суботње демонстрације борилачких вештина на паркету “Пионира” не против навијача, већ против учесника у дресовима био покренут кривични поступак и када би им уместо утакмице, две неиграња казна била годину, две затвора? Да ли би то био јасан знак осталима, на терену и изван њега, да је паметније руковати се после прекршаја него се потући?

Док се то не деси, док из спорта не буду уклоњени они који га трују, стрепећемо да ће црвено и црно-бело уместо боја дреса постати боје проливене крви и жалости у коју ће Србија неминовно на крају бити увијена, настави ли се овим путем. А у том смеру се све извесније и све брже креће.

Небојша Трифуновић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )