НАШИ СМО – КАП

Уместо мајских звезда, са неба су нас у последњих 15 дана обасуле капи кише. Вековне капи, капи које су прелиле чашу балканског неба и забраздиле рану коју ће целити наша покољења. Када сам гледао људе у баракама на Градилишту како преко прага примају незваног госта, надошлог из кипуће Штире, која је решила баш сада да пообара све своје дотадашње рекорде, помислих, још која кап и оде цело насеље дуж бањског пута. На срећу, народ је био бржи и џакови песка ублажише ко зна колико веће последице. Кап се онда заинати, па скокну према Дрини и Јадру, да и тамо мало прелива чашу стрепње. То више није била кап већ трагедија. Опет џакови крај потока у Трбушници, на заобилазном, људска слога и на Брањеву, али Јелав је пао. Брадић није ни овај пут поштеђен, мост у Драгинцу издахну пред куршумима капи подивљале реке. Јад. Ар. Хектар. Све под водом од Цикота, преко Добрића, Козјака, Страже, до Лешнице и даље. Кап по кап, душа згрчена пред оним што јој очи доносе. Кнедла у грлу. Старац спас нашао на штали, али чамаца нема да га неко извуче на сигурно. Јагодњак од којег је планирао да преживи годину, вредни Клупчанин више нема. Вода му поплавила свих 80 ари црвеног блага. Кап се прелила и преко шабачког пута. Блокада ка Шапцу и Београду. Ништа боље ни према Ваљеву, а онда и до Бање Ковиљаче само амфибије имају пролаз. Јелавчанин трећи пут избацује из свог дома све оно што је обновио у току деценије. Само зидови остали, а у оку кап тежа од олова. Преврнути аутомобили, одваљени друмови, порушени мостови. Ноћ. Клизишта. Нови бескућници. Помоћ. Фали још која кап хуманости. Онда Крупањ. Завичај по мајци. Е, ту кап из ока ни срце од камена не би могло задржати. Куће као папирни бродићи однети набујалим потоцима. Како ово човек да гледа, а да не завришти ка небу? Па колика је та бездушна кап која људе сакати, узима им све, па и живот? Тек што једну кап са лица избришеш, друга навире сама пред сликама у Доњој Трешњици. Буква превалила километре од шуме до насеља и право кроз зид. Кућа као тунел. Хиљаде кубика огуљених стабала, наноси муља метар дебели. Људи чисте и надају се бољем. Ни до овог села се није могло док се одрон крај старог моста није уклонио. Мали Зворник постао још мањи и немоћнији пред неумољивом природом. Капи блатне каљуге као кипућа закувана кафа на рингли. Ако на време не склониш, она се пролије. Да није било оне кутије преко које смо гледали недаће и у другим деловима напаћене Србије, можда би се и прегурало лакше, али како суздржати кап из ока пред сликама Обреновца, посавских села и мачванске равнице претворене у каљаво море. Можда суза и не би било више, али дамари не могу мирни кад видиш јунаке који бране туђе животе. Кап ми је прелила, али се уздржах да не ланем, када видех како неке даме у штиклама крећу у обилазак опустошеног терена. Помислих, ма, нека их, саме су себи довољна критика и казна. Кап оптимизма, признајем, осетих када Вучић у срцу Рађевине обећа да ће држава помоћи и да ће народ до краја септембра добити нов кров над главом. Да ли му верујем? Морам. Желим. Шта ми преостаје?

Слободан Пајић