НАШИ СМО – НАРАВ

НАШИ СМО – НАРАВ

Zorica VisnjicСтварно смо наши. Бар понекад, када нисмо зловољни, депресивни, убијени у појам, острашћени, уплашени и глупи. Размишљам да ли је ових пет дана пакла променило Србију набоље? Наравно да није, такви смо били и раније – сажаљиви над сваким за кога мислимо да му је горе него нама, неповерљиви према сваком ко се издигао. Срби су делили храну аустроугарским и немачким заробљеницима, јер су јадни и далеко од својих, сахрањивали их после битака у заједничким гробницама са својима, јер је греота да се човеку гроб не зна и да оде неопојан, а заборављали су своје живе хероје.  Умели су да буду и господа у опанцима као у мојој омиљеној из Балканског рата када су Бугарима уочи Васкрса на поклон-пакет  пун фекалија, узвратили пакетом пуним хране уз поруку – ми вама шаљемо оно што ми волимо да једемо! Историја нам је пуна невероватних победа, али ми се радије сећамо великих пораза. Иза свих сјајних тренутака наше прошлости стајао је неки тренутак синергије, коју је, нажалост, покретала нека неправда или страдање. И сада се питам да ли ће ова експлозија добре енергије испарити са последњом барицом у кући унесрећених од поплаве. Знам да се ових дана осећамо исто. Ноћи сам проводила на нашем ФБ профилу иако сам пре тога имала лоше мишљење о тој новотарији сада кажем – хвала што постоји. Могу да сведочим како се будила солидарност међу нама. Преко ноћи стварале су се групе заинтересованих за дешавања у Лозници, Крупњу, Љубовији и Малом Зворнику, а постови су пребацивани са профила на профил у секунди. Лозница је себе одбранила без хистерије и панике и са мало помоћи са стране. Ако сам добро запамтила, зачас је напуњено десет хиљада џакова песком на Брањеву! А из Крупња мрежом су се ширили вапаји, док су трајале батерије и сигнал у мобилној телефонији. Када су утихнули, проговорила је грађанска савест. Под великим притиском гледалаца и велики медији су почели да емитују вести о заборављеном граду. Сведочим и о храбрости шесторице припадника Сектора за ванредне ситуације из Лознице који су први ушли у разорени Крупањ у петак, од Столица преко Брштице пешке и вратили се истим путем дубоко у ноћ. У пола два ујутру слали су извештај команди о страхотама које су видели и тражили помоћ. Те ноћи још једна група  Лозничана безуспешно је покушавала да се пробије до Крупња, а ми смо кроз мрежу пустили вест да ујутру почиње прикупљање помоћи. Остало знате. Знате, наравно, и да није све било тако идилично добро, али то је сада небитно. Ванредне ситуације нас не чине ни бољим ни горим него што јесмо, само нас разоткривају. И сад, питам и себе и вас, шта треба да се догоди да и у редовној ситуацији пристојан свет буде гласнији од хејтера? Од оних што пре подне мрзе себе, а поподне цео свет. А, у подне, на пример, новинара који је дотрчао да сними поплаву у његовој улици извређа и ишутира целу бару на њега. Сведочим, такође да је наш новинар Саша остао прибран у складу са кућним васпитањем. Отишао кући, пресвукао се, дојурио у редакцију  и одјурио са осталим колегама из наше екипе у Мали Зворник.

Ове драгоцене тренутке доживљене доброте не треба кварити, треба их памтити и на њих рачунати. За чишћење муља треба пуно памети и стрпљења. И мудрости, нарочито. Наши смо, и можемо признати да то немамо. Да имамо не би једне године трпели штету од по-плаве, а следеће од суше.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )