НАШИ СМО – ПОЗОРИШТЕ
Кад се светла упале, завеса подигне, а на сцену изађу глумци, човек уђе у неки други свет, нереалан или сурово реалан. Комедија или трагедија, небитно, док траје представа гледалац доживљава нешто из чега после последњег чина излази и враћа се у живот. Шта је данас живот, а шта представа, тешко је нормалном да разлучи. Глумци се ухватили дасака које живот значе и не попуштају. Мало промешају роле, али ни маске их не могу потпуно сакрити и променити. Ваљда под утиском Фестивала, који је недавно окупио бројне љубитеље позоришта у нашем граду, и добрих представа које сам одгледао, покушавам да све што нам се стварно дешава подведем под невероватан позоришни комад. Нема дана без наслова у новинама који нас обавештава да се неко убио, да је пре тога некога другог убио, оца, мајку, супругу или пријатеља. Да је неко дигао руку на себе због немоћи да живи у време које не отвара нове могућности, нова радна места, готово да више никога и не чуди. Навикли смо на све. Човек убије лекара јер сумња у његову дијагнозу, војник пресуди себи јер га је жена напустила. Само црна хроника. Скоро да лепе ствари више и не налазе простора у медијима, добри ђаци су скрајнути, али се зато стално прича о онима који се спрдају са наставницима, малтретирају другове и другарице, прете постављањем грдних снимака на друштвене мреже и томе слично. Зидови, лајкови и остали сегменти “фејса” залудели свет па се више народ и не дружи онако како се то некада чинило на корзоу или кафани. А и кад се сретну, разговарају без речи, једни другима шаљу преписке и поруке мобилним скаламеријама. Кад поједеш сармицу од листине, то већ следећег минута зна цео свет. Са или без киселог млека. Битна ствар. Да је неко у неком тренутку у неком шопинг центру, да једе у “Мекдоналдсу”, да база по “Калишу”, да му се мачка омацила, да је одборник поднео оставку на све функције у странци, да је нека старлета у Дубаију, све то сазнаш а да не мрднеш и не проговориш са било ким. Гледам за Први мај деца у Тршић понела шаторе, пиво и мобилне. Да се сити испричају, да мало попију јер, чујем да више нико не излази ни у град ако неће тамо негде бити алкохолисан до те мере да га на носилима врате кући. Знам да сам ово већ коментарисао пре пар месеци, али, ваљда, и даље не схватам потребу да будеш пијан тамо где излазиш да уживаш. Нисам ја за то да се никад не попије покоја или да се баш све врати у време када смо одлазили у Макарску на летовање, што због мора, што због концерата који су се одржавали на сцени Феријалног савеза. Ту сам уживо слушао Дејана Цукића и његову групу “Булевар”, “Генерацију 5”, а током лета свирали су ту и “Азра”, “Филм” и други култни рок састави. Довољно је да се врате праве вредности, култура понашања и говора, дружења уз смех, добру музику, да свако може у школу и на факултет, да вредни буду награђени а поштени цењени. Можда то ови данашњи политичари и чине, почели су од радног времена, а памтим да је мој отац радио од шест до два поподне и да је увек имао времена и да се одмори и да ме одведе до села да се поиграм са рођацима. Имало се и за летовање, шатор, па чак и за шиваћу машину коју никад нико није користио и која и данас стоји у ходнику као какав споменик прошлих времена када се имало за све. Ваљда је све то било лоше па се морало нешто мењати. Почели су од државе, а наставило са политиком и странкама. У каквом смо данас позоришту видећемо за који месец или годину, али плаши ме да завеса не падне пре времена. Да нам неко опет не каже да смо одабрали погрешан жанр. Да је све ово била драма а да је народ жељан хлеба и игара, смеха и мало мира.
Слободан Пајић
