НАШИ СМО – ИНТЕРМЕЦО
Још само десетак дана и све ће се знати и ко ће бити министри у Вучићевој влади и какав ће бити њен програм. Судећи по драматичности тона и поруке члановима Главног одбора СНС, њиховог председника, а нашег будућег премијера, не чека нас ништа добро. Србији су потребне тешке реформе, будући да данас имамо проблема са опстанком државе – рекао је. И сад, можда се на први поглед чини да је то пренаглашена патетика, којој је, иначе, склон, али све указује на то да је у праву. Србија мора да закрпи рупу од 1,4 милијарде евра иначе ће за две године доживети грчку судбину, упозорио је. Само два дана раније, један озбиљан привредник упозорио је да половина од укупно 1,7 милиона запослених има радну књижицу у јавном сектору док је у Грчкој на почетку кризе било дупло мање. Па сад ви видите. Али то није проблем који се лако да решити и поред свег одијума због чињенице да је највећи број њих до запослења дошао преко странке и да заправо имају посао, а немају шта да раде. Где сместити тај вишак, а не изазвати социјални потрес? Вучићеву идеју да их уз отпремнину пребаци у приватни сектор различити људи различито тумаче. Директор Уније послодаваца каже да је то добра идеја и да би уз мираз од девет хиљада евра, колико државу кошта једно радно место у администрацији, приватни сектор годишње могао да преузме око 30.000 њих. Онај озбиљни привредник, којем нисам запамтила име, а слушала сам га у недељу на Радио Београду каже да не треба полагати превише наде у то. Његова је логика да се држава неће одрећи способних радника, него нерадника који нису никоме потребни и да је у приватном сектору разлог за отварање радног места само повећан обим производње, а да су данас сви далеко од тог разлога. Још нешто је рекао, да је тајна успеха његове фирме у чињеници да за сва радна места примају искључиво младе и образоване које они обучавају и прилагођавају својим потребама. Ако се о прекобројнима буде размишљало хладне главе и математичком методом, а не популистички, решење ће се већ некако наћи. Ако ме питате шта ја о томе мислим (да будем у тренду), ја бих десет хиљада евра дала радије младима са села вољним да се баве органском производњом хране уз гаранцију о организованом откупу и подржала све предлоге предузетника о пореској политици и борби против сиве економије. Просто, требало би охрабрити сваког ко нешто петља на црно да преживи да легализује свој посао и да га развија. Смањење плата политичарима је ОК, какви су, преплаћени су. Међутим, нисам укапирала да ли ће се озбиљније позабавити платним разредима, у смислу колико је пристојно да примају директори јавних предузећа, паразитских агенција и сличних. Ако ме опет питате, ја мислим да само у лудој земљи на ивици банкрота државни чиновник, ма ког ранга био, може да прима десет пута већу нето плату од просечне бруто и да се после прси како је сам себи смањио плату у висини моје цркавице коју и не осећа у новчанику. Или, да сви ми плаћамо по једну просечну бруто плату за око десет хиљада чланова управних и надзорних одбора. А, најлуђе од свега, да не наплатимо силне милионе евра од оних који су нас покрали од приватизације, преко тендера па све до Косова. Ако стварно намерава да нешто уради, Вучић треба да заборави и на Звезду и на Партизан и нарочито на уступке свима онима које је и које ће пригрлити без неког нарочитог разлога. Када се променом закона смањи број посланика, када их будемо бирали под својим, а не под именом својих лидера, а онемогуће се предизборне коалиције и престану да нам мозак испирају они који никада не би прешли цензус, повероваћу да је реформа у Србији почела. Имам још адута, ако ме питате, од моралног кредибилитета појединих кандидата за владу, таблоида, до популаризације кримналаца и силиконки у медијима са националном покривеношћу, али немам више простора у рубрици.
Иде празник, најродоснији. И ми смо заслужили мало радости.
Зорица Вишњић
