НАШИ СМО – АПРИЛИЛИ

НАШИ СМО – АПРИЛИЛИ

bobanСрбија ушла у Европску унију. Косово је Србија. Преполовљен број незапослених. Плате и пензије повећане за 50 одсто. Попуњена индустријска зона у Лозници. Радници задовољни прославили Први мај. Зајача добила градски водовод…  Да не ређам даље наслове које сви прижељкујемо годинама, а који су данас (1. април) само могући као првоаприлска шала. Не зна човек да ли да се насмеје или да заплаче. Срећа да је наш ментални склоп заражен геном збијања шала на сопствени рачун, али, признаћете, већ је и тога превише. Докле да се спрдамо са својим јадом и бедом. Живот нам је постао један кадар, и никако да дође прави режисер да то мало размрда. Чиста апатија. Дођу избори и прођу, функционери окрену шаховску таблу, па они са црним добију беле фигуре, а ми се, као, надамо – и то је минимална предност у односу на противника. Онда схватимо да су играчи исти. Слаба је вајда у позицији над шаховском таблом ако су капацитети шахиста стандардни. Нема ту ‘леба. Још само половина од половине верује у гласање. Све је теже нашег човека изненадити, заплашити или, барем, упозорити. Све је већ виђено, па онда и не чуди млака реакција на петодневну блокаду шабачког пута, на протесте рудара, али и на опомену мештана Липничког Шора који нису више желели да трпе да им неко уништава локалне путеве због “тамо неке шабачке фирме”. Више се причало о новинама и емисији у којима се појавила прва фотографија Александра Вучића са новом супругом у неком ресторану, него о људима који дан и ноћ проводе између асфалта и неба. Ваљда нам је то прече, што каза неко, сада смо својта. Срећа па се рудари и топионичари договорише са газдом око плате и осталих следовања, иначе, чини се, што се државе тиче, могли су ту и летовање да проведу, кад већ не могу до Грчке или Јадрана. Ни метална вода у Зајачи није много узнемирила мештане који од прошлог петка у цистернама добијају воду за пиће са градског водовода. Кажу људи – ништа ново. Није олово у води од јуче, а и фекалије, где би могле друго да заврше него у води, кад нема канализације. Шта ће људи. Навикли. А знају и да ће до изградње градске водоводне мреже протећи још много муљаве воде потоцима и Штиром.

Нисам ни ја за дизање панике, али, ред је ред, треба неко да каже народу шта још сем цистерне са чистом водом држава планира да уради. Па ваљда смо још увек нека држава. Зар нам не обећавају сваки дан да ће бити боље јер смо изабрали исправан пут. Зар није боља перспектива пред нашом земљом. Чини ми се да сасвим другачије данас схватам стихове Милана Младеновића, исписане с краја осамдесетих – Ово је земља за нас! Кажу људи с ким си, такав си. Не може земља бити боља него што су људи у њој. Зато све мање и верујем у наставак песме – Ово је земља за сву нашу децу! Лепо рече обесправљени рудар из “Зајаче”:  “Само да заврше школу, одмах их шаљем одавде. Нека не долазе ни на годишњи одмор!” Треба ли нам веће клетве? Кад провртим неке старе плоче (грамофонске), помислим да су сви ти наши рокери имали доушнике који су им дошаптавали шта ће се десити у држави братства и јединства, а они то све лепо паковали у своје незаборавне хитове. Не, само су на време упозоравали на глупост и примитивизам, на бесмисао ратовања, указујући на поштовање живота и слободе. Написао је Бранимир Штулић – Слобода није божје семе па да ти га неко да… – а ми се расипали. Данас бисмо сви најсрећнији били када би нас неко продрмао за раме и рекао АПРИЛИЛИ, ове деценије су биле само априлска шала.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )