НАШИ СМО – МАЛИ ЉУДИ
У Уставу Србије (члан 60.) пише да се “јемчи право на рад, у складу са законом”. Да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места као и “правична накнада за рад”. Пише и да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља, као и да “родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и у томе су равноправни”.
Могу ли радници “Зајаче”, али многи други широм Србије, да се пронађу у Уставу. Ево, рудари и топионичари само су ове године у штрајку два месеца, послодавац им дугује девет и по плата, а они траже само три као и оверу здравствених књижица и повезивање радног стажа. За њихову муку знају сви који о томе треба да брину. Разговарали су са градском власти, министарком енергетике и министром рударства, истина у време предизборне кампање, али су разговарали. Додуше министарки је било важно да ли је фирма приватизована у време “ове власти или пре”. Пошто је ПРЕ онда је проблем, ваљда, мањи, јер су за то криви ОНИ. Протествовали су и испред Владе Србије, били са саветником Александра Вучића и ништа. Једино им је остало још да причају са ЊИМ јер даље у овој земљи нема. А представници државе радницима кажу да не могу много да ураде “јер је то приватна фирма”. Међутим, када треба платити струју, порез и остало из чега се пуни каса исте те државе онда није важно у којој су фирми, већ да плате што дугују. Питам се, да ли би држава да сутра пукне пушка позвала ове људе у строј или би неко рекао , “они не могу, раде код приватника”. Људи су од понедељка блокирали магистрални пут Лозница-Шабац, а реакција локалних и државних власти је као да су “заузели” неки шумски пут. Држава, којој као и радницима исти послодавац дугује, само много више, уместо да решава проблем има изгледа преча посла, или њима само оправдава своју немоћ и немање петље да покаже ко “коси, ако воду носи”. Можда изгледа како проблем рудара из Зајаче није наш, али грешимо. Размислите да радите поштено и само један месец не добијете плату. Пусти струју, воду, рачуне, ако ти је то једини приход, нећеш моћи да купиш хлеб и нахраниш децу! Како ће ти бити?! Замислите осећај безнађа када штрајкујете два месеца и само тражите оно што сте зарадили, а нико вас не зарезује. Добијате гомилу обећања, а чим господа у парним оделима два корака оде од вас, заборави на ваше невоље. Зар никоме у овој земљи не сметају речи рудара да ће покушати да ишколују децу и пошаљу их у иностранство да се више никада не врате у Србију!? Уколико буде среће, до данас ће ова прича бити померена са мртве тачке, (пишем у среду) и можда ће се неко обратити људима који на улици морају да траже плате. Ваљда нико нормалан не мисли да ти људи више воле да стоје на магистрали, по киши, ветру и сунцу, уместо да су на радним местима и да свакога месеца добију своју плату од које ће, ако не да живе, оно бар да преживе и осећају се много достојанственије него у последња два месеца.
Знам, неко ће сада приметити да они штрајкују “само” два месеца и да им се дугује “само” девет и по плата, и како то није ништа јер има радника којима годинама нису исплаћене зараде. Паметнима то није утеха, већ срамота. Ово што се дешава њима, може свакоме од нас, без обзира на то колико вам то можда изгледа немогуће. Не заборавите, живимо у Србији земљи где је све ненормално и немогуће могуће. Нажалост.
Т.М.С
