ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ШПРЕХЕН ЗИ ДОЈЧ, ЖИЈО

Одавно је познато да су се наши гастарбајтери налазили често у веома непријатним ситуацијама, због слабог познавања страних језика. Са тим проблемом суочио се почетком 70-их година прошлог века и столар Жијо из Бање Ковиљаче, већ по самом доласку на рад у Западну Немачку. Наиме, чим му је било јављено да за њега има посла у једном малом месту удаљеном стотинак километара од Минхена, Жији се посрећило и да га већ следећег дана до Немачке може повести својим аутом његов комшија Милан Тошин, који се после летњег одмора у Бањи враћао у Париз, где га је чекала породица. Пошто су превише времена изгубили на граничним прелазима, а Милану, коме се јако журило, није било успутно комшијино одредиште, они се пред самим уласком у Минхен договорише да Жијо изађе из аута у близини железничке станице и настави пут возом. Међутим, чим је крочио на минхенски асфалт, Жијо упаде у гужву, па уместо да пође према станици, како му је Тошин објаснио, он крену у супротном правцу, тако да се после вишечасовног лутања градом нађе чак и у улици са “црвеним фењерима”, где га одмах за рукав повуче једна девојка, која му нешто саопшти на њему неразумљивом језику. Жијо се обрадова мислећи да му она жели помоћи, па је упита:

– Молим те, кажи ми где се налази железничка станица?

Како га је девојка гледала зачуђено, Жијо покуша да јој боље појасни, па је измењеним нагласком поново упита:

– Где је же-ле-зни-чка ста-ни-ца?

Уместо да му покаже пут ка станици, она га опет ухвати једном руком за рукав а другом руком упре прст ка улазу у оближњу зграду и понови му своје претходне речи. Видевши да Жијо ни на то не реагује, девојка из своје ташне извади оловку и блокчић на којем нацрта за трен ока кревет, па га показа Жији. Њихово споразумевање “глувим телефонима” трајало је све док није наишао други пролазник, са којим девојка после пар размењених речи уђе у поменути улаз а Жијо оста као пањ укопан у месту. Како је Жијо на крају пронашао железничку станицу, то само бог зна, пошто је касно увече стигао код својих земљака, који су га забринуто чекали. Када су га упитали шта га је толико задржало у путу, Жијо им је до танчина испричао шта му се све догодило у Минхену, а затим се лупио по челу, па наглас поставио себи питање:

– Могу да разумем зашто сам се загубио у Минхену, али ми док сам жив неће бити јасно како је она девојка из цуга погодила да сам ја столар?

Тај Жијин случај се дуго препричавао у Бањи Ковиљачи и Лозници, често и у његовом присуству, на шта се он са пријатељима слатко и од срца смејао, али и поред тога Жијо никада није научио немачки језик, мада је у Немачкој и пензију стекао.

Зоран Тешић